Doktorka sa odeljenja za terminalno bolesne poručuje: Gledala sam kako 2.000 ljudi umire, ne bojte se smrti

Printskrin: Marie Curie

Smrt je za mnoge mračna i neprijatna tema, zbog koje su spremni da učine sve da je izbegnu koliko god je to moguće.

Međutim, među nama postoje i oni ljudi kao što je doktorka Sara Vels, doktor palijativnog zbrinjavanja, koja je provela 20 godina na poslu sa terminalno bolesnim pacijentima, kojima je ostalo veoma malo vremena u životu, a koja je upravo zbog takve blizine smrti u svom životu - dobila potpuno novu zahvalnost za život. I veru da nešto postoji i "iza".

Preporučujemo

Naime, dr Sara Vels se tokom svoje karijere brinula o čak 2.000 smrtno bolesnih pacijenata i radila posao koji joj je, kako otkriva "The Sun", omogućio da vidi njihove poslednje sate života, čineći sve da im budu "posebni", pa čak i "lepi". I, naravno, da se ne plaše.

Foto-ilustracija: Shutterstock

Dr Vels je medicinski direktor u bolnici "Marije Kuri" u Solihulu u Engleskoj, gde je na čelu tima od deset lekara koji brinu za oko 12 do 20 pacijenata u svakom trenutku, od kojih svakog dele sati i dani od smrti. Tu su oboleli od demencije, srčanih bolesti, zatajenja organa, bolesti motornih neurona i uznapredovalih karcinoma, i nisu svi, kako primećuje dr Vels - u dubokoj starosti.

- U stvari moji pacijenti su u mnogo većem broju mlađi ljudi. A mnogi od njih se plaše nepoznatog, posebno ako su i sami bili svedoci bolnih poslednjih trenutaka svojih voljenih osoba - opisuje doktorka i priseća se jedne pacijentkinje sa srčanom insuficijencijom koja se plašila onoga šta je čeka, nakon što je videla da njen otac podleže istom stanju:

- Uveravali smo je da je umiranje generalno miran proces, tokom kojeg ljudi postaju sve pospaniji jer im organi usporavaju i padaju u nesvest, i da u tom stanju mogu da čuju i osete dodir ruku, i da tako mogu da komuniciraju.

Zahvaljujući svom iskustvu dr Vels kaže da je stekla potpuno drugačiju perspektivu o životnim događajima kojih se ljudi najviše boje, kao i da joj je posao otvorio um za sfere izvan života.

- Uopšte nisam religiozna, ali moje duhovno verovanje u zagrobni život je ojačano mojim radom. Pacijenti mi pričaju ne toliko o Bogu, već o preminulim rođacima koje vide da im dolaze - prenosi doktorka i ističe da je jedan poseban znak uvek upozorava da njeni pacijenti nemaju još mnogo vremena:

- Kada mi kažu da su videli svoju mamu, ili izgubljeno dete, ili čak kućnog ljubimca, bilo kao priviđenje duha ili slike u njihovom umu (to zavisi od njihovog sistema verovanja, ali ih uvek umiruje), tada znam da su samo sati ili dani udaljeni od neizbežnog.

Doktorka kaže da je lekarski odnos prema mrtvima isti kao i prema živima.

- Sa pokojnicima razgovaramo kao što bismo i da su živi. Medicinske sestre obavljaju poslednje poslove oko preminulih, a mi ih kupamo. To je dostojanstven, lep ritual. Moju tugu prati osećaj ponosa što smo mogli da odigramo malu ulogu u njihovim životima - prenosi Velsova.

"Svaki dan je dragocen"

Dok provodi veliki deo svog dana razmišljajući o smrti, doktorka Vels kaže da se više ne brine o malim stvarima u životu poput gužve u saobraćaju ili plaćanja računa. Ovaj način života takođe ju je naučio da više brine o sebi i svom zdravlju.

- Sa 52 godine vežbam i dobro se hranim da bih ostala što zdravija, ali ne brinem da ću se razboleti - izjavila je Velsova i dodala: - Više cenim porodicu i prijatelje i fokusiram se na sadašnjost, a ne na ono što bi moglo da se dogodi u budućnosti.

Doktorka svojim pacijentima kaže da čak i ako im je preostao samo jedan dan, da je "svaki dan dragocen". A u to i sama veruje.

Kada je u pitanju njena sopstvena smrtnost, kaže da se ne plaši - pošto razume šta će se dogoditi. Jedino šta namerava je da se pobrine da u takvom trenutku bude okružena ljudima koje voli.

(Telegraf.rs)