Trenira u šumi, vozi bicikl 100 km dnevno i nikad nije bolestan: Voja (70) zna formulu zdravlja!

Danas je trend brige o zdravlju izražen više nego ikada u protekloj istoriji čovečanstva, ali i pored toga ljudi su i dalje sve bolesniji i bolesniji. Uprkos porastu i fitnes industrije koja propagira vežbanje i zdravu ishranu u Srbiji, tek manje od 10 odsto ljudi bavi se fizičkom aktivnošću i brigom o svom zdravlju.

Stara tradicionalna škola higijene i zdravstvenog vaspitanja kaže da, ako sada ne ulažemo u svoje zdravlje, kasnije ćemo ulagati sredstva u lečenje bolesti.

Uprkos svemu ljudi su i dalje nemotivisani da povedu računa o svom zdravlju jer, dok su mladi sve je lako i sve izgleda super. Ali, račun se plaća kasnije, kada stignu godine.

Iako kod nas vlada mišljenje da starost znači jednako bolest, nemoć, nesposobnost, Vojislav Petković (70) dokazuje da to nije tačno i da je to sve samo proizvod pogrešnih društvenih normi i shvatanja.

Starost ne znači bolest i nemoć

Voja ima 70 godina, ali izgleda kao da ima 20 godina manje, svaki dan trenira, vozi bicikl 100 kilometara, radi zgibove i jede umereno. Kaže da je pre 30 godina i on bio potpuno inertan i jednom "nogom u grobu", ali da je shvatio na vreme da treba da napravi promenu.

U podcastu Teorija Zdravlja, Voja nam otkriva put do savršenog zdravlja i u poznijim godinama.

- Prva promena je krenula negde, tako da kažem, da je počelo to da se lomi negde oko tridesete godine. Ja sam jako loše živeo i jako nezdravo sam živeo. I živeo sam praktično nešto, ovako civilizacijski kao što svi živimo u ovom gradu. Tako je počelo. I kada su počeli da se pojavljuju strahovi u meni, kao neki osećaj da počinju neki organi da ti odumiru polako i onda ulaziš u polustrah ili strah. Ja sam ušao u polustrah, pa u strah. To je počelo posle tridesete godine. Mislim da je u teretani počelo i u teretani se sve prekinulo i teretana je bila svetlost da treba da prekinem i da nastavim drugim načinom - kaže Voja i otkriva da je koristio anaboličke steroide.

- Uzimao sam i koristio sam i ta "dopunska sredstva" za teretanu. Ozbiljno nedozvoljena. Verovatno da je to napravilo "voz" loših stvari u meni. I to je došlo do psihe. I nisam bio svoj čovek. Mislim da je, kada bi me neko pitao da li bi ponovo uradio, kada bi se ponovo rodi, odmah ti odgovaram ne. Nikad više. Krenuo bih ovim putem koji se prelomio u tom trenutku.

- Okrenuo sam se iz teretane ka drvetu. Kako kaže moj dobar prijatelj, drvo nas donosi na svet, drvo nas i odnosi. Mislim, lepo je to karikirano. Praktično u kolevci se ljuljaš, a u sanduku odlaziš. I zato mislim drvo mi je jedini prijatelj i to pravi prijatelj.

- Batalio sam kola, četiri točka me uopšte ne zanimaju. Samo bicikla. Od te 35. traje oporavak i adaptacija na taj novi put koji je bio takav, bio je mnogo teži. Adaptacija nije kratka, znači, ona ne traje dan, dva, ona traje godinama. Znači, ja mislim da je to trajalo otprilike, od pet do šest, do sedam, osam takvih godina, što nije malo da bi se adaptirao i da pređeš sa puta na put.

Poruka za spavače

Drastična promena zahteva i rigorozne mere, a Petković to objašnjava na ovaj način:

- To je prelaz iz apsolutno nezdravog života u nepšto drugo. Ili si samo deo te jedinke, ovog grada, razumeš, koji guta sve. I onda prelaziš na drugu obalu, koja je trnovita i teška, ali je, u stvari, blagostanje u odnosu na ono. Znači, zato hoću da pojasnim da sve ovo što sada ti i ja pričamo, valjda će neko da shvati i da razume, da nije poruka kad te neko pita da li treniraš, da li ne treniraš.

- Ne treniram, ja tako živim, to je moj život. Ali to je život, u pravom smislu reči život. Ono nije bio život. Ono, ja sam bio praktično broj eksperimenta. Deo društva. Mislim, ovde je deo društva zato što svi tako živimo. Ja nisam mogao da se razlikujem od toga. Sada, kad me pitaš za to, opet ti kažem, nikada se ne bih vratio na to. I savetujem mlađe generacije. Da se probude što pre. Svesno sam ih nazvao "spavači". Ali i ja sam bio klasičan, ozbiljan spavač. Znači, ja sam bio baš ozbiljan spavač.

- Ali definišimo šta znači spavač. Ti si tuđi čovek, ti nisi svoj. Nama je sve nametnuto u prirodi. Znači, naša priroda stvari je da je čoveku sve nametnuto. Posao, kuća, porodica, žena, deca... Škola. Sve je nametnuto. Osim života. On ti je dat. Meni je to dato. I ja to nisam shvatio tada i definitivno, sada kad me pitaš, kao da imam krunu na glavi. Znači, ne da sam shvatio, nego sam kompletno, celim telom sam u tome. Znači, ozbiljno sam sebičan u tome. I ja ti kažem, bio sam ozbiljan spavač u odnosu na ove spavače sadašnje. Znači, ja sam bio praktično jednom nogom u živom blatu, ili, kako kažu, u grobu. Nisam bio svestan toga - objašnjava Voja.

Redukcija ishrane je ključna stvar

On ističe da se prva promena desila kadaje zašao u petu deceniju.

- Od četrdeset i neke godine. Znači adaptacija je trajala mnogo. Da bi premostio, šta znači da premostiš? Da počneš da redukuješ hranu. Neosporno, pitaju te šta jedeš? Ja moj obrok, mislim ne znam, ali to nije sad reklama, jer ima ljudi koji me znaju. Znaš, ja tebi mogu da pričam ovde i da izmišljam nešto. Da. Ali ja ne mogu, zato što ima ljudi koji me prate, koji me znaju i znaju šta radim. Ima moja žena koja zna šta radim, kako jedem, kako živim. Tako da ja ne mogu da varam tebe, mogu sebe da varam. Moji obroci su mnogo siromašni. I onda me neko pita, a kako možeš tako da živiš? Pritom, ja imam jako malu penziju.

- Ja nisam pogodio neke najbolje godine svog radnog staža, nego se sad posle sabralo to i on te pita kako možeš da živiš sa 30 i nešto, 40 hiljada penzije. Ja sam zahvalan što su me naučili da živim na tome. Oni su mene praktično ubacili kao onog miša za eksperiment u kavez i dali su mi malo i ja sam se naučio na to i meni je to super. Ja hoću da ti kažem hvala im što su to uradili. Međutim, većina ljudi to ne može da izdrži i kažu da je penzija veliki stres za ljude i da čak i ne vode, znaš, u penziju i završaju svoj program.

- Ja hoću da ti kažem da sam ja redukovao u tom sistemu. Sa hranom sam se ozbiljno borio. Znaš, ja sam sanjao hranu noću i dalje je sanjam. To pričam nekim mojim mlađim drugarima da kada uđeš u taj sistem, sanjaćeš noću hranu i batake kako ti proleću pored glave. Ali to je nešto drugo. To je ono što ti je nametnuto, to stomak šalje signale mozgu.

- Jeo sam svu moguću hranu, ali sada mnogo manje tako da ove količine hrane koje ja pojedem, količna otrova koji ja pojedem, u odnosu na okolinu ljudi oko mene je mnogo manja. Ja se trujem isto kao ti, i kao svi mi, ali ja sam smanjio te otrove. Ne uzmem "celu bočicu" otrova nego jednu tabletu.

Njegova ishrana je dosta oskudna jer smatra da je redukcija unosa hrane ključ zdravlja.

- Ja jedem uglavnom integralni pirinač, jaja, i semenke, bademe, kikiriki, lešnik itd. Što se tiče jaja ne postoje domaća, to može da priča ko šta hoće. Neću da ti pričam gde sam sve vozio, preko Kopaonika, Kosmaja itd, gde smo zalazili tamo, gde su sela, gde su ljudi. Klasično više nemaš ni seljaka, oni imaju internet, oni su sad svi u tome. Pitamo gde da nađemo domaća jaja, on kaže ako hoćeš Vojče domaća samo gore u brdu. Nema domaćih jaja. I kad ti neko kaže u Beogradu domaća jaja, ne postoji to - kaže Petković i dodaje:

- I to ja jedem, ali sam smanjio. Jer ja sam znao nekad po 8, 9, 10 jaja da pojedem, ali to  se svelo sada na 3, koje su sasvim dovoljna i drže me do popodneva i predveče. I onda ide ona papagajska hrana, semenke, bademi, kikiriki. I onda kažu "kako može to"?

- Pa onda zaspiš, lepo zaspiš i u 3 sata ti krči stomak.  Ali ustaneš zdrav.  Veruj mi. I onda idem na pod i radim to što sam ti rekao.

Meditacija je zapravo disanje

On je istakao da mu meditacija pomaže da ostane svestan.

- Meditacija, to ti je dobro pitanje za meditaciju. To ti je dobro pitanje, pošto sam duže vremena u meditaciji. I sad, ovi koji se bave s tim i zarađuju novac preko toga, možda će da me gađaju kopljem nekim. Reći ću ti, iskreno. Pa pitali su me neki ljudi, klasično ono, da li ima nešto zeleno, da li ti je nebo ovako, imaš lotosove cvetove, sve pričaju. I sve to postoji, to je ono nešto kad se pretvori u komercijalnu priču, pa te uvode u to. Nije mene niko učio o tome.

- Meditacija je, po meni, ono što je iskonski budizam gurao svima, samo disanje. Jer mi imamo jednu ozbiljnu disharmoniju u disanju, znači ja dok pričam sa tobom ja ne funkcionišem dobro kako treba. To je energija koja se troši na govor. Kad zanemiš, i zato sad kažem šta osećaš posle toga, konkretno kad ustaneš, i ništa ne desi se odmah, retroaktivno iz-za toga počinješ da osećaš neke stvari koje su toliko dobre da ja ne mogu  opisati.

Jer u tom sistemu te zahvalnosti svakom pojedinačnom organu koji imaš na sebi, hvala mozgu što si zdrav, hvala srcu što je  zdravo, hvala bubrezima.  Ja sad na taj način, ja sam se ozbiljno izlečio od nekih stvari koje su se dešavale i trovali smo se vodom kad smo vozili bicikle, kako sam se lečio meditacijom, nisam išao kod lekara, to znaju ljudi koji me poznaju, tako da ja ne mogu tebi sada prodajem priču. Ja nisam uopšte koristio acetilsalicilnu kiselinu nisam, ne mogu ti objasniti koliko, 30 godina nisam. Nema apsolutno prijatelju ništa, znači sediš sa čovekom koji je pre Đokovića i nevakcinisan, čist, apsolutno što toga tiče.

Poruka mladim ljudima

- I kad osetiš tada u tom periodu odrastanja, da kažem, i adolescencije, i ovo 20, 25, 30, 35, 40, do 40-e... Ti ne radiš što možeš. Ne, definitivno si pod nekim inertnim stanjem i nosi te talas. Znači, ja mislim da kao čovek ne možeš da se odupreš tome, znači, obično i taj talas te povuče toliko duboko da ti već zagaziš u 40-u i to, onda ulaziš u bujicu, iz bujice ulaziš u tamo, još u neke stvari koje su mnogo, mnogo gore, znači, ideš dole.

I, nažalost, većina ljudi doživi ovo što sam ti sada rekao, onda se izvuče iz toga. Kako izaći iz toga? Kako izaći? Redukuj hranu, redukuj, ozbiljno govorim ljudima, znači, koje znam. Ali, ljudi ne mogu da prihvate to odmah. Ima prvi krug ljudi koji me čuju i žele nešto da primene, drugi krug ljudi me čuje i shvata, ali ne primenjuje, a treći krug me uopšte ne čuje šta pričam, njima je to apstraktno.

Voleti sebe je ključna stvar

-  Ali u principu govorim ono što je realno, jer mi ne možemo pobeći od toga, niti sam ja Marsovac, svi smo mi ljudi, znači, sve to, imamo isti cilj, samo su na putu i potpuno drugačiji. Ja mogu samo ti objasniti, da ovaj put kojim ja idem, trenutno mogu da kažem i svima, a taj kojim si ti krenuo tamo, pretpostavljam, ovo, ono, je potpuno drugačiji, da je ovo cilj, ne trening, nego cilj način života.

- Koliko ti sebe u principu, u celoj toj stvari voliš, koliko voliš svoje telo, koliko voliš svoje ruke, koliko voliš svoje oči, ko je taj neko ili neki koji su ti ga lepo, kaže, čovek je mašinerija koja nije ispitana i dan danas. Ja se s tim slažem potpuno, to je rekao jedan američki lekar. Znači, to je, čovek nije ispitan, jednostavno ne zna šta koristi u sebi. Mi ne možemo, čak i mozak to, i verojatno zna što, ne možemo, ne zna koliko koristimo od našeg mozga."

- I zašto ti mozak radi kao lekar? Kako može da te izleči? Ja ovo ne znam, ali on to radi. Ili će ti biti onaj grobar, ili će te izlečiti. Ili će ti biti lekar.  Ja bih želeo da vidim moju generaciju, a zapad, pogotovo ta Norveška, Švedska, Finska, oni imaju mnogo veći nivo znanja o očuvanju zdravlja nego kod nas.  Ja se brinem o svom zdravlju ne idem kod lekara - kaže Vojislav i objašnjava:

- I veruj mi da postoje ljudi koji se bave s tim, koji će uvek da ti kažu mnogo bolje, što se tiče medicinski, koliko telo može sebe da oporavi. Samo ako se umiriš. I samo ako se umiriš i ako dišeš. Nema ništa više. Nemaš formulu za to. Ali je mnogo teško.

- Ovo ne može da radi svako. Ja definitivno ne mogu da kažem za sebe da sam poseban. Ali se mnogo odričem nekih stvari u životu da bih radio to. A znaš po čemu? Zato što sada dok sam došao do tebe, ja se ne spotičem, ja ne padam. Ja mogu da potrčim, mogu da stanem, mogu da padnem sa bicikla. Ja hoću da ti kažem koliko ja sebe održavam u tome i opet sam pionir u ovome, koliko mogu i koliko još mogu da uradim, znači da sam još pionir. Nego hoću da ti kažem to što si sada rekao, koliko je teško da se naši spavači podignu iz ovoga i da krenu ovim putem. Ako uspemo nešto da uradimo. da ih probudimo - poručuje Vojislav Petković

Ceo razgovor pogledajte u videu na početku teksta.

(Telegraf.rs)