Da li suicid može da se spreči? Stručnjaci objašnjavaju kako prepoznati i pomoći

Samoubistvo je najčešće očajnički pokušaj izlaska iz stanja neizdržive patnje, odnosno, osobe koje se odluče na samoubistvo, uglavnom, samo žele da prekinu stanje nepodnošljive boli i teskobe.

U emisiji "Uranak" na televiziji K1, klinički psiholozi dr Branka Kordić, dr Snežana Mrvić i psihijatar, dr Branko Vuković, objašnjavaju da su ključn faktor u prevenciji samoubistva je svakako prepoznavanje znakova upozorenja na vreveme u ponašanju suicidalne osobe, jer depresija ima više lica.

Preporučujemo

Kada se čovek odlučuje na samoubistvo? Koliko je presudan afekat ili mentalni poremećaj?- Svetska zdravstvena organizacija je dala lepu definiciju ljudi koji su suicidalni, da je to stanje ranjivosti. Može biti simptom bolesti, najčešće depresije, ali ne mora da bude. To je znak bespomoćnosti, beznadežnosti i očajanja. Može biti i znak mentalne bolesti, niko to ne negira, ali treba reći da vrlo često dođe do epidemije samoubistva se kopira, kao nažalost događaj u školi odma pokrenulo drugi događaj. Ljudi koji su beznadežni, očajni, to osećanje bespomoćnosti je najgore oećanje koje čovek ima da nije u kontroli života, tada mu se čini da je samoubistvo izbor - kaže Branka Kordić i objašnjava:

- Čovek se nosi sa traumom sve zavisi kako čovek vidi tu traumu ili stres. Da li to lično viđenje i procena tog strašnog događaja je jako važana i ona pravi svu razliku među ljudima. Ako čovek veruje da je to neka vrsta izazova i kaže sebi da ima snage da će uspeti da se izbori sa tim, on će se sa tim izboriti, ako čovek veruje da to prevazilazi sve njegove snage, zato je ta bespomoćnost alarmantna. Ophrva ga ta beznadežnost i očajanje, onda počinje da tone. Kako tone i u kom pravcu, to je onda pitanje. Da li tone u depresiju koja postaje klinička. Ljuti me jako, jer se na depresiju gleda kao na trenutak moralne posrnulosti, uvek se pitam, kako ljudi normalno uzimaju za bolest, zapalenje pluća i uzimaju lekove bez osećanja krivice, a ako je depresija u pitanju, onda ne sme da uzima lekove. To je bolest isto koja se leči - dodaje doktorka.

Kako depresivan čovek vidi sebe?

- Obično sebe vidi kao gubitnika i da ne može da uradi ništa dobro, korisno, pametno. Druge vidi isto tako, da ga niko ne voli, ne uvažava. Znači, doživljaj sebe, doživljaj drugih i doživljaj budućnosti. Ako me niko ne poštuje i ne voli, šta da očekujem od budućnosti, to su stvari koje lepo objašnjavaju depresiju.

Branka Kordić ističe da mnogi ljudi u našoj zemlji ne znaju šta psihoterapija podrazumeva.

- Mnogi ljudi ne znaju šta je psihoterapija i savetovanje, tako da ne znaju ni šta da očekuju. Ljudi imaju pogrešna očekivanja da će sa jednim razgovorom sve završiti. Međutim, psihoterapija je proces, nešto što traje. Koliko će to biti potrebno zavisi i od motivisanosti čoveka da se otvori i progovori iz duše. Mi svi imamo neke mehanizme odbrane. Teško je steći poverenje, da možete da se otvorite odmah. Moje iskustvo govori, da čovek kada reši da dođe na psihoterapiju, već pravi veliki korak.

Klinički psiholog dr Branka Kordić naglašava da suicid nikada ne smemo da doživljavamo kao manipulaciju.

- Upotreba reči manipulacija u samoubistvu ne postoji i to je nešto protiv čega se borim ceo život. Na primer ako partner ima izvan bračnu vezu, da žena ne može preko toga da pređe i da u ona u tim momentima kaže "ubiću se", ona pokuša da se ubije obično kada muž dolazi kući i on ne dođe tada, to nije manipulacija. Ko razmišlja o suicidu i deli to sa drugima, to je dovoljan znak za uzbunu. To je uvek vapaj za pomoć, a ne manipulacija.

Procena rizika

- Na izjavu "ne želim da živim" ili bilo kako čovek da kaže da je suicidalan, radi se procena rizika. Da li ima plan, kakav je? Da li ima sredstva ili oružje? Ako je rizik visok, smešta se u ustanovu dalje.

Uvek se postavlja pitanje da li pojedini lekovi mogu da povećaju želju za suicidom.

- Veliki sam protivnik lekova poput "bensedina" ili lekova iz te porodice. Zbog toga što ti lekovi smanjuju anksioznost. Anksioznost je nekada važan faktor, kada pričamo o suicidu, jer sprečava čoveka da okonča život. Ako se daju lekovi za smirenje, ti lekovi smanjuju strah. Nema straha, nema anksioznosti i praktično olakšavaju da učini ono što je naumio. Govorim o tome, kada se isključivo daju ti lekovi, veliki sam protivnik toga. Mislim da se to daje toliko, da je postao nacionalni lek i još je počelo i da se tepa tim lekovima - zaključila je Branka Kordić u emisiji "Uranak" na televiziji K1.

Psihijatar, dr Branko Vuković smatra da je suicid posledica duševnog poremećaja.

Printskrin: K1

- Samoubistvo je posledica duševnog poremećaja. To možemo i na taj način da razdvojimo. To je stanje duše i jednog stanje koje u tom trenutku ima, a da nije vezano za psihijatrijsku bolest, ali vrlo često je povezano sa psihijatrijskim poremećajima. Najčešće se javlja kod depresije, ona je jedino smrtonosno oboljenje u psihijatriji. I u drugim bolestima se javlja suicid, kada je u pitanju psihoza odnosno šizofrenija, koja je najpoznatija. Suicid je povezan i sa bipolarnim poremećajem. Kada je čovek u nekoj hipomaniji ili maniji, onda vrlo često prelazi u depresiju i vrši suicid. Nekada i u anksioznim poremećajima koji su toliko intezivni, da više ne može da podnese, jedinu opciju koju vidi je suicid. U psihijatriji postoje slučajevi da i mentalno zdrav i normalan čovek, vidi opciju suicida, kada je bio u nekom teškom psihičkom stanju, kao što su šizofreni poremećaji, bipolarni, depresivni. Kada izađe iz tog stanja i kada se priseti šta se sve dešavalo u trenucima kada nije dobro, tada vidi rešenje u suicidu, jer nije mogao da se izbori sa onim što mu se dešavalo, to nije tako često, ali nije ni tako retka situacija, da kao takozvana normalna kategorija ljudi počini suicid. Svaki čovek je bio u nekoj situaciji da je pomislio na suicid, ali nije to razrađivao i bavio se time, pravio planove, jer nije to nešto što ga je vodilo da to izvede. Imamo i impulsivne suicide, nije ni planirao da to učini, nego mu se odjednom dogodi da skoči sa mosta ili pod auto - kaže dr Vukotić u emisiji "Uranak" na televiziji K1 i dodaje da se depresija može javiti bez ikakvog razloga.

- Nekada depresija se javlja bez ikakvog razloga. To su endogene depresije koje dolaze od nekud, iznutra. Vrlo često se kaže da su nasledne, ali nije obavezno. Međutim, postoje te depresije koje su reaktivne i javljaju se zbog nekih okolnosti, nepovoljnih i čovek ulazi u stanje depresije, neraspoloženja, bezvoljnosti, utučenosti i onda balansira i vidi da nema izlaza i onda jednostavno izlaz vidi u suicidu. Na primer, imate čoveka koji nema novca i čoveka koji ima ogromne količine novca i izgubi ga. Prvi je srećan i raspoložen, drugi je suicidalan. To se najčešće dešava u velikim ekonomskim krizama, kada ljudi izvršavaju suicid, jer su doživeli gubitak nekog integriteta. Čim dođe do remećenja na tom nivou, osećanja sopstvenog integriteta, dolazi do takvih situacija. Zašto se najviše suicida događa u proleće i jesen, kada su promene neke u klimi, jer se tada i u čoveku se događaju promene. Svaki problem integriteta, dovodi do rizika od nekog ponašanja koje nije dobro, u ovom slučaju suicida.

Doktor ističe i da alkohol može da dovede do suicida.

- Alkohol je najveći problem kod nas. On isto pomaže u smanjuje anksioznost, ali isto tako uvodi posle pacijenta u neko stanje koje ga direktno vodi u suicid. O tome treba govoriti isto, kao i o lekovima za smirenje, koji su jako korisni, ali moraju da se kontrolišu kada se daju.

I on se u svom izlaganju osvrnuo na lekove i njihovu povezanost sa suicidom usled neželjenih dejstava.

- Vrlo često se dešava kod lekova koji leče depresiju da u uputstvu kod neželjenih dejstava piše, da postoji rizik od suicida. Zašto? Oni ne izazivaju suicid, ali leče depresiju i suicid. Objašnjenje je to da, pacijent kada je depresivan, on nema snage da izvrši suicid, slab je i malaksao. Kada izađe iz depresije dobija snagu. Vrlo često, mi stručnjaci moramo da budemo obazrivi kada to primetimo i dajemo antidepresive, da li je pacijen dobro ili ta suicidalnost stoji tu još uvek ili ne. Sa druge strane, ja moram da kažem da sve nije tako beznadežno i da je farmakologija toliko napredovala da sada postoji lek koji direktno deluje u prevenciji suicida, to je esketamin koji je sada počeo da se daje kod nas. To je jedna od optimističnih vesti, da ćemo suicidnim pacijentima koji nam se jave, moći odmah da pomognemo i da ih sklonimo od misli da vrše suicid.

Kako savetovati pacijente koji razmišljaju o suicidu?

- To treba uvek ozbiljno shvatiti. Nekada pacijent sam kaže da razmišlja o tome, ali da nikada to ne bi uradio. Dužnost nas psihijatara je da shvatimo ozbiljno i da pratimo tu stvar. Vrlo često razgovaramo o tome kako je došlo do toga da razmišlja o suicidu. Nekada to dođe spontano, postoje te suicidne ideje koje su nevoljne i javljaju se bez nekog posebnog razloga. Čovek odjednom dobija ideju da se ubije, to su nametnute opsesivne mislim, bez da je on to planirao. Naravno, prethodno je bio u nekom stanju pa se to desilo. Nekada te ideje su bilans. Pričamo i o normalnim zdravim psihijatrijskim ljudima koji izvrše suicid. Kada imaju neke teške bolesti, karcinom, tada on pročita šta ga čeka i onda on bilansira i shvati šta da bi to možda bilo rešenje. Naravno, to nikada nije rešenje, ali on to ne razume, ali tu se opet vraćamo na integritet, jer on u tim trenucima doživlja poniženje, bol, mučenje i sve ono što to prati njegovo stanje i jedino vidi rešenje u tome, da to ne doživi.

Dr Branko Vuković kaže da uvek postoji rešenje da se pomogne osobi koja razmišlja o suicidu.

- Uvek postoji mogućnost da se pomogne suicidnoj osobi. Često porodice koje dođu na svaetovanje i pitaju kako da pomognu članovima porodice koji imaju psihotično stanje ili suicidalne misli, ali ne želi da dođe kod lekara. Ne postoji čarobna reč za to, već procedura, koja nije nimalo simpatična. Dođe policija i Hitna pomoć, koji statiraju tu, ne vrši se nikakva sila. Pacijent tada shvata ozbiljnost situacije i ode nekako na lečenje. Svi obično izbegavaju ovu metodu, jer ne znaju šta će biti posle, ali najgore je što do tog posle, može i da ne dođe – zaključio je dr Branko Vuković u emisji "Uranak" na televiziji K1.

Doktorka Snežana Mrvić naglašava, da moramo da pravimo razliku između kliničke depresije i obične tuge.

Printskrin: K1

- Depresija je vrlo ozbiljno oboljenje, a mi to olako koristimo u svakodnevnom životu. Pa čak i kada smo malo tužni ili apatični, kažemo da smo u depresiji. Treba razlikovati depresiju kliničku od neke normalne tuge. Ne treba svaku emociju tuge patologizirati, da je to odmah depresija - kaže doktorka i dodaje:

- Ukoliko se dogodi neki stresni spoljašnji faktor ili gubitak voljene osobe, razvod, normalno osećanje je da osoba tuguje i postoji neki određeni vremenski period, ali ako to zaista prevazilazi određeni neki vremenski period normalne zdrave tuge za gubitkom i pored toga niz drugih simptoma, kao što su smanjen apetit, bezvoljnost i kada se javljaju suicidalne ideje, onda je to siguran znak da se potraži stručna pomoć. Postoji i različiti tipovi depresije, da dve osobe mogu da budu depresivne, a da na potpuno različite načine manifestuju. Jedna osoba može da bude agresivna, agitirana, visoko anksiozan, dok druga osoba ne može da ustane iz kreveta, a oboje imaju dijagnozu depresivnog poremećaja - kaže dr Mrvić u emisiji "Uranak" na televiziji K1 i dodaje da su se ljudi poslednjih godina osvestili da potraže pomoć.

- U zadnje vreme mislim da se trudimo, od svih loših stvari koje su se dogodilo. Ljudi su se osvestili da potraže pomoć - zaključila je.

(Telegraf.rs)