Ignorisali su njenu smrtonosnu bolest dok nije imala 39 kilograma: U toku je lečenje i nada da će živeti

Stomatološka sestra poslata je kući iz bolnice sa lekovima protiv bolova nakon što joj je rečeno da su njeni simptomi "samo u njenoj glavi". Kasnije je otkrila da zapravo boluje od neizlečivog raka.

Eva Kejsi, poreklom iz Irske, ali koja sada živi u Pertu, mislila je da je otpočela novi srećni život sa svojim verenikom Kejlanom. Ali njen svet se srušio kada joj je dijagnostikovan uznapredovali rak želuca nakon što se borila četiri mučna meseca sa bolom koji je širio od rebara do leđa.

Preporučujemo

- Pitala sam hirurga direktno da li ću umreti od ovoga, a on je rekao: "Da". Počela sam da plačem... Bilo je to zaista teško čuti jer volim svoj život. Ne želim da umrem ovako mlada. Plakala sam samo razmišljajući o tome da ne izgubim život koji smo Kejlan i ja planirali i tugujući za životom koji još nisam živela. Ranije ove godine smo dobili štene, gradili smo kuću i radovali se našem venčanju. Ali sve se to zapalilo u tom jednom trenutku.

Pre svoje poražavajuće dijagnoze vodila je zdrav način života.

- Bila sam u formi, zdrava i trenirala sam CrossFit pet do šest dana u nedelji. Ako sam želela nešto, jela bih to, ali 80 odsto vremena sam uvek jela zdravo. Morate samo da bacite pogled na moj "Instagram" da biste videli da je fitnes moja stvar. Odrasla sam kao gimnastičarka, tako da sam uvek bila sportski tip.

Znaci ranog upozorenja

Počela je da oseća simptome u februaru ove godine.

- Imala sam jake bolove ispod rebara, uglavnom na desnoj strani noću.

Međutim, simptom je svodila na loše varenje dok nije primetila da se bolovi progresivno pogoršavaju.

- Otišla sam u prvu bolnicu u sredu gde su uradili ultrazvuk i rekli su: "Sve je dobro". I dalje sam imala bolove pa su me zadržali unutra. Mislili su da je to možda moja žučna kesa pa su uradili krvne pretrage, ali su me poslali kući u petak sa lekovima protiv bolova jer je hirurg rekao da ne vidi razlog da mi izvadi žučnu kesu. Ponovo sam bila u agoniji te noći. Lekovi protiv bolova nisu uradili ništa. Tako me je Kejlan vratio u bolnicu.

Nakon ultrazvuka, rečeno joj je da ima polip na njenoj žučnoj kesi. Eva je bila podvrgnuta operaciji tokom Uskrsa kako bi joj se izraslina uklonila - ali samo dve nedelje kasnije, bol se vratio.

- Ali ovoga puta bol je bio na levoj strani, a ponekad i na desnoj strani. Bila sam budna celu noć, izgubila sam apetit, bolelo me je da jedem. Posao mi je patio i jedva sam izlazila iz stana jer mi je sve vreme bilo muka.

"Sve je u tvojoj glavi"

Kada je pitala svog hirurga da li možda ima Kronovu bolest, sindrom iritabilnog creva (IBS) ili rak, on je odgovorio da nema šanse.

- Rekao je da postoji podsvesni element u mom bolu... U suštini je govorio da je to u mojoj glavi. Prepisao mi je još lekova protiv bolova i ponovo me poslao kući. Ali lekovi protiv bolova uopšte nisu radili."

Eva kaže da je na kraju nekoliko puta bila na dva odeljenja hitne pomoći u različitim bolnicama.

- Bila sam u agoniji tražeći pomoć. Uplašila sam se da će se moje telo isključiti.

U naredna dva meseca rađeno je više CT skeniranja, magnetne rezonance, ultrazvuka i krvnih testova - ali ništa se nije pokazalo.

„U ovom trenutku bol je bio 24 sata dnevno i gubila sam težinu iz dana u dan.

Kada je posetila gastroenterologa, tvrdi da su njeni simptomi odbačeni.

- Nastavila je da gura priču o mentalnom zdravlju. Pitala sam je da li bi to mogao biti rak, a ona je rekla: "Ne". Moja krv je uvek bila čista. Stalno me je pitala da li sam pod stresom ili depresivna... Bila sam tako frustriran zbog toga. Rekla sam da sam pod stresom, da imam toliko bolova što utiče na moj život i da mi niko nije pomagao niti pokušavao da otkrije šta nije u redu. Poslali su me kući sa linkovima ka veb lokacijama za hipnoterapiju koje je želela da uradim za svoj bol i prepisala antidepresive. Bilo mi je tako loše.

Dok se borila sa hroničnim bolom, Eva je doživela primetan pad u težini pa se prijavila da poseti novog specijalistu u drugoj bolnici.

Ali sugerisano joj je da ima poremećaj u ishrani.

- Nisu verovali u moj nivo bola i mislili su da sam anoreksična... i mislili su da ne jedem namerno i da sam samo tražila pažnju. Volim hranu, ali bukvalno nisam mogla da jedem, jer kada bih jela, imala bih ubodne bolove u stomaku. U vreme kada sam otišla u poslednju bolnicu, izgubila sam 16 kg za osam nedelja. Radili su svaki test ikada i konačno, nakon nedelju i po dana bez odgovora, specijalista za bol me je pitao da li želim da uradim PET skeniranje, uglavnom zbog gubitka težine. Naravno da sam rekla: "Da". Ali osećala sam da je PET skeniranje trebalo da se uradi pre nekoliko meseci.

Hirurg joj je rekao da sumnja da ona možda ima rak nakon što je otkrio da joj je par oblasti na telu "zasvetlelo".

Nakon endoskopskog ultrazvuka, njen rezultat biopsije se vratio da potvrdi njenu neizlečivu dijagnozu raka.

Konačno saznanje

- Kada je hirurg rekao da je u pitanju rak, sećam se da sam prvo osetila olakšanje – ali onda sam shvatila šta to znači. Plakala sam sa svojom porodicom satima te noći. Sećam se da je moja mama tiho plakala dok je sedela sa mnom i jednostavno nisam osećala ništa. Užasna, užasna bolest za koju nema leka... Ništa vas ne može pripremiti za taj trenutak, da vam kažem.

Otkrila je da je rak izrastao iza njenog pankreasa, pritiskajući zatvoren ventil od njenog stomaka do tankog creva.

- Ovo je bio razlog mog stalnog bola i zašto nisam mogla da jedem. Povraćala sam žuč danima pre ovoga i umetnut mi je dren da bi mi stomak bio prazan. Takođe mi je stavljena sonda za hranjenje kroz nos da bih zaobišla stomak i pokušala da vratim neke hranljive materije u svoje telo nakon meseci nemogućnosti hranjenja.

Hemoterapija je odložena jer je njena težina dramatično pala na opasno niskih 39 kg.

- Hteli su da pokušaju da me malo podignu i to je bilo frustrirajuće. Mrzela sam što mi je trebalo da smršam 16 kg da bi se rak otkrio

Eva i Kejlan trebalo je da se venčaju u novembru, ali su morali da otkažu sve planove kako bi ona mogla da se podvrgne hemoterapiji i zračenju, piše "7Life".

- Nisam kročila u teretanu ili trenirala od početka aprila, moja snaga i mišićni tonus su potpuno nestali i još uvek ne mogu da jedem čvrstu hranu. Morala sam da stavim stent u stomak da bi hrana mogla da prođe. Možda ću na kraju morati na malu operaciju da zaobiđem blokadu da bih mogla da jedem normalno, ali prvo moram da prođem hemoterapiju i zračenje.

- Hemioterapija se u suštini radi kako bi se pokušao smanjiti tumor i kupio mi više vremena. Stvarno se nadam da ću živeti još bar nekoliko godina.

Za svakoga ko ima neobjašnjive simptome, Eva kaže:

- Ako imate hronični stalni bol i niko vas ne sluša, nastavite da se vraćate u bolnice i tražite odgovore.

(Telegraf.rs)