Drugo lice tuge: Psihijatar objašnjava da su "susreti" sa preminulima dokaz moći ljubavi

Mozak je izvanredan organ. I ako znamo da je u pitanju najsloženiji objekat u univerzumu - da li je onda čudno što nekim ljudima usred tuge može da "vrati" one koji su umrli?

Britanski psihijatar Maks Pemberton ostao je fasciniran izveštajem koji je objavio Daily Mail, o tome kako je književnica Santa Montefiore "videla" duh svoje pokojne sestre Tare Palmer Tomkinson kako sedi na njenom krevetu, kao i sa naletom komentara drugih čitalaca koji su se takođe "susreli" sa svojim voljenim osobama nakon što su preminule.

Preporučujemo

- I sam sam tokom godina razgovarao sa mnogim pacijentima koji su opisali da vide, čuju ili osećaju ljude nakon što su otišli - napisao je lekar u autorskom tekstu za Daily Mail:

- Halucinacije ožalošćenih, gde ljudi "vide" mrtve voljene osobe, iznenađujuće su česta reakcija na tugu. To je nešto o čemu obično ne pričamo iz straha da ne budemo ismejani ili da nas ne smatraju mentalno bolesnim. A u stvari, mnogi pacijenti su me pitali da li je ono što su iskusili znak da su "poludeli“. Srećom, mogu da ih uverim da nisu, da se ovakva "viđenja" zapravo smatraju sasvim normalnim.

Foto: Shutterstock

Studije pokazuju da između 30 i 50 odsto ljudi koji su izgubili supružnika dožive bar jednu halucinantnu epizodu u kojoj vide svoju voljenu osobu. Istraživanje u Japanu pokazalo su da ih je doživelo 90 odsto tamošnjih udovica.

Najčešće je jednostavno "viđenje" mrtve osobe, a ponekad je to samo kratki bljesak. Drugi, pak, mogu da "vide" preminulu osobu veoma detaljno, pa i čak razgovaraju sa njom.

- Neki jednostavno doživljavaju "prisustvo", snažnu percepciju da je osoba tu sa njima. Daleko od toga da je to zastrašujuće. Zapravo ljudi imaju tendenciju da opisuju ove halucinacije kao neverovatno utešne, u čemu je i ključ za razumevanje šta se dešava - kaže doktor.

Naravno, neki traže duhovno objašnjenje, ali iz psihološke perspektive, doktor kaže da je stvar prilično jasna - "videti" mrtvu osobu je oblik ispunjenja želja, način na koji mozak daje ožalošćenoj osobi ono što tako očajnički želi, a to je samo još malo vremena sa osobom koju su izgubili.

- To je zapravo veoma dirljiv fenomen - ističe lekar i dodaje da je veoma važno istaći da ovakva iskustva nisu patološka:

- To nije "bolest" kojoj je potrebno lečenje. Ovo je normalna posledica toga što ste nekoga jako voleli. Za mene, ovi trikovi uma su kao odgovor na bol i žalosti, i svedoče o moći ljubavi.

Kako kaže dr Pemberton, dokazi sugerišu da svako može da doživeti ove vizije, ali je veća verovatnoća da će se desiti nakon iznenadne ili traumatske smrti, samoubistva ili nakon smrti deteta.

- Oni sa složenim osećanjima prema ožalošćenim (kao što je veza ljubavi/mržnje) takođe imaju veću verovatnoću da ih dožive od onih čija je veza bila jednostavnija.

Foto: Pixabay

U prošlosti su se ovakva priviđenja smatrala odbrambenim mehanizmom, oblikom poricanja. Ljudi jednostavno nisu hteli da veruju da je njihova voljena osoba otišla, pa su mentalno "želeli" da ih vrate u postojanje. Ali novija razmišljanja sugerišu da takve "halucinacije" zapravo mogu da budu korisne. One su deo složenog psihološkog procesa isceljenja koji se dešava nakon što neko umre.

- Racionalno, um zna da je osoba otišla, ali emocionalne veze su i dalje jake. Ljudi često brinu da prihvatanjem nečije smrti gube i vezu sa tom mrtvom osobom. Halucinacije su način da se um uteši i popravi ravnotežu dok postepeno priznaje istinu o onome što se dogodilo - ističe lekar.

Psiholozi imaju tendenciju da posmatraju ovo iskustvo kao dokaz da mozak prolazi kroz tugu, dozvoljavajući umu da ponovo doživi osobu dok obrađuje njeno odsustvo.

- Sećam se da sam video starca čija je žena sa kojom je bio u braku 50 godina preminula šest meseci ranije. Doveden je rano uveče pošto je imao srčani udar, ali ubrzo nakon što su napravljeni planovi da bude primljen u bolnicu, pozvali su me jer je očajnički želeo da bude otpušten. Na kraju se poverio da želi da ide kući jer će mu nedostajati žena. Proverio sam beleške i bilo je jasno da je udovac. Zatim je objasnio da je "viđa" svake noći, neposredno pre nego što ode u krevet. Ponekad bi razgovarali, a drugi put bi ona samo sedela i smeškala mu se dok se sećao njihovog zajedničkog života. Bio je iskreno zabrinut da je neće "videti" ako prenoći u bolnici i da bi zbog toga mogla da prestane da dolazi.

Dok medicina pokušava da objasni stvari kao skup biohemijskih puteva i neuroloških procesa, ponekad je ljudsko iskustvo složenije nego što dozvoljava taj reduktivni pristup. Vizije ovog starca su možda, kako kaže dr Pemberton, bile pametan trik koji odigrao njegov mozak i koji lako može da se objasni neurohemijskim interakcijama.

- Ali u tom trenutku, mogao sam da ih vidim samo kao dirljiv dokaz ljubavi koju je gajio prema svojoj ženi - zaključuje doktor.

(Telegraf.rs)