12 pitanja koje doktor postavlja da bi utvrdio da li odrasla osoba ima ADHD

Foto: Shutterstock

Popularni doktor koji ima svoj profil na TikTok-u podelio je sa svojim pratiocima kojih su to 12 pitanja koje postavlja odraslim osobama kako bi utvrdio da li imaju poremećaj pažnje i hiperaktivnost, poznatiji kao ADHD.

Dr Ali Ajaz – koji ima skoro 20.000 pratilaca na ovoj društvenoj mreži – nedavno je postavio video pod naslovom "12 pitanja koja pomažu da se utvrdi da li odrasli imaju ADHD", u kojem otkriva šta je to što traži od pacijenata da bi video da li možda imaju to stanje.

Preporučujemo

ADHD je ozbiljno, složeno neurobiološko stanje koje karakteriše nepažnja – kao što je kratak raspon pažnje, laka distrakcija, pogubljenost koja se ogleda u zaboravnosti ili gubljenju stvari, te impulsivnost, pa čak i nemogućnost da osoba mirno sedi ili da se koncentriše.

Foto:Shutterstock

Video snimak pod haštagom #adhd pregledan je širom sveta preko 27 milijardi puta, a kojih su to 12 pitanja dr Ajaza možete da vidite u nastavku:

1. Da li imate problema sa fokusiranjem na svakodnevne zadatke?
2. Da li često gubite osećaj za vreme?
3. Da li pravite neoprezne greške na poslu ili sa zadacima?
4. Da li se borite da započnete zadatke i ostavljate stvari za poslednji trenutak?
5. Da li se borite da završite jedan po jedan zadatak?
6. Da li imate problema da se organizujete?
7. Da li vam je ikada neprijatno koliko su vaša spavaća soba, dom ili radni prostor neuredni?
8. Da li redovno gubite osnovne stvari, npr. mobilni telefon, ključeve, novčanik?
9. Da li se borite da se opustite?
10. Da li imate problema sa spavanjem jer vam se um ne isključuje?
11. Da li se mučite da sačekate svoj red u redovima ili razgovorima?
12. Da li se trudite da slušate kada vam se neko direktno obraća?

Kraljevski koledž za psihijatriju u Londonu navodi da ADHD danas pogađa oko tri do četiri osobe na svakih 100 odraslih. Takođe, kako prenosi Daily Mail, ADHD se češće dijagnostikuje kod dečaka nego kod devojčica, dok je kod odraslih ova dijagnoza jednaka i kod muškaraca i kod žena. To je, možda, zato što, kao deca, dečaci češće pokazuju hiperaktivne i impulsivne simptome, pa su zbog toga uočljiviji. O ovom složenom stanju uma u poslednje vreme se mnogo češće raspravlja se pojavio čitav talas poznatih ličnosti koje su objavile da im je tek u odraslom dobu dijagnostikovan ADHD.

Profesor Filip Ašerson, psihijatar sa Kraljevskog koledža, objašnjava da je ADHD na spektru sličnom autizmu, i tvrdi da je postalo "proizvoljno" gde treba da se povuče granicu šta je zaista ADHD - a šta nije.

- Zabrinut sam što zbog velikog broja ljudi koji se javljaju, postoje neke grupe, posebno u privatnom sektoru, koje rade prilično brze procene. Ljudi koji se javljaju sa problemima sličnim ADHD ne znači da imaju ovo stanje i može doći do pogrešne dijagnoze ako procena nije dovoljno pažljiva - ističe Ašerson.

Tek 2008. ADHD je zvanično naveden u Velikoj Britaniji kao poremećaj koji pogađa i odrasle, dok se ranije prepoznavao samo kao problem koji deca polako "prerastu". Danas dijagnoze ADHD-a zaista pomažu odraslima da objasne zašto su se mučili ceo život i često imali potrebu za lečenjem mentalnog zdravlja, ističe psihijatar dr Sali Kubin.

Pošto je ADHD za odrasle prihvaćen tek pre 15 godina, akademici još pokušavaju da sastave celu slagalicu o tome kako ovaj poremećaj utiče na starije ljude. Kako ističe dr Kubin, pre 2008. godine samo su lekari koji su studirali dečiju psihologiju proučavali i ADHD.

Danas, da bi odrasla osoba bila dijagnostikovana sa ovim poremećajem, neophodno je da ima najmanje pet simptoma nepažnje (kao što je loša organizacija i da ju je lako omesti) i/ili još najmanje pet simptoma hiperaktivnosti/impulzivnosti (kao što je teškoća u mirovanju, ležerne aktivnosti, izgovaranje odgovora). Takođe je potrebno da je najmanje šest meseci u životnim okolnostima koje nisu "u skladu sa nivoom razvoja" i koje negativno utiču na "društvene i akademske/profesionalne aktivnosti" te osobe.

Šta je zapravo ADHD?

Poremećaj hiperaktivnosti deficita pažnje (ADHD) je stanje ponašanja koje se definiše nepažnjom, hiperaktivnošću i impulsivnošću. Ovaj poremećaj pogađa oko pet odsto dece u SAD, dok u Velikoj Britaniji od njega pati oko 3,6 odsto dečaka i 0,85 odsto devojčica.

Simptomi se obično javljaju u ranom dobu i postaju uočljiviji kako dete raste. Uglavnom uključuju stalno vrpoljenje, lošu koncentraciju, preterano kretanje ili pričanje, delovanje bez razmišljanja, nemogućnost suočavanja sa stresom, malo ili nimalo osećaja za opasnosti, nepažljive greške, nagle promene raspoloženja, zaboravnost, poteškoće u organizaciji zadataka, kontinuirano započinjanje novih zadataka pre okončanja starih, nemogućnost aktivnog slušanja ili izvršavanja instrukcija.

U većini slučajeva ADHD se dijagnostikuje već između šest i 12 godina. Ali od nedavno je jasno da i odrasli takođe mogu da patiti, mada o tome ima daleko manje istraživanja.

Tačan uzrok ADHD-a je nejasan, mada se smatra da uključuje genetske mutacije koje utiču na funkciju i strukturu mozga osobe. Prevremeno rođene bebe i one sa epilepsijom ili oštećenjem mozga su u većem riziku. ADHD je takođe povezan sa anksioznošću, depresijom, nesanicom, Turetom i epilepsijom.

Ne postoji lek, a kombinacija lekova i terapije se obično preporučuje da bi se ublažili simptomi i olakšao svakodnevni život.

(Telegraf.rs)