"Imam 97 odsto šanse da dobijem rak – zbog toga živim život kao da sutra ne postoji"

Tridesetčetvorogodišnja Mišel Brejser, iako je za sada zdrava, bori se sa mračnim zdravstvenim prognozama, tako što je, umesto da se prepusti strahu od bolesti koju iščekuje, preusmerila svoju energiju na sve ono što je pozitivno u njenom okruženju.

Mlada žena je o tome kako se nosi sa teškim prognozama koje su izvesne s ozbirom na njen genetski sklop, objavila kolumnu za Telegraf.co.uk. 

U nekim svakodnevnim sitnicama promenila je stav prema životu i način na koji doživljava život, zahvaljujući čemu je i napravila predstavu "Prosečan medved" u okviru koje pronalazi svetlost na tamnim mestima.

Prenosimo delove njene kolumne:

"Godina je 2007, nekoliko dana nakon mog 18. rođendana. Mom ocu je upravo dijagnostikovan rak. I iako imam 18 godina i očajnički želim da budem odrasla osoba, na telefonu plačem i prvi put od svoje pete godine zovem "tata".

Kada sam bila mlada i kada je bilo društveno prihvatljivo da ga nazivam tatom, ako bih upala u nevolju i ako bi tata povisio ton, odmah bi se provozao i vratio se sa izvinjenjem iz "Mekdonaldsa". Kroketi govore više od reči.

Dakle, vozim pet sati do svoje porodične kuće izvan Melburna. Usput kupujem krokete, ali oni ovaj put ne popravljaju stvar. Ni lek to ne može da popravi. Umire sedam dana nakon dijagnoze. Imao je 67 godina.

Ubrzo nakon toga, mom velikom bratu je dijagnostikovan rak creva, 4. stadijum, u 42. godini. On je stavljen na posebno, privatno ispitivanje, čije su posledice posebno strašne. Ako preživite godinu dana na lečenju, onda je to besplatno. Ako umrete u roku od godinu dana od dijagnoze, plaćate. Mi smo platili.

Moja sestra usputno spominje da ima prekancerozne polipe u stomaku... Ima previše polipa za uklanjanje, a da se ne ukloni cela sluzokoža njenog stomaka, tako da samo mogu da ih prate.

Tragikomedija

Upućena sam kod genetskog savetnika koji mi kaže da sumnjam na Linčev sindrom, genetsku predispoziciju za određene vrste raka, i 97 odsto je verovatno da ću se suočiti sa istom sudbinom kao i moja porodica. Pitam doktora da li mogu nešto da uradim, a oni kažu "uhvati ga". I ja ga tako jurim.

Redovne kolonoskopije (lečite se!), kontrole dojki, stalno praćenje mojih jajnika. Hvala Bogu, ja sam glumica i volim kameru, čak i ako je to sićušna kamera koja se probija kroz zavoje i okrete moje unutrašnjosti.

Međutim, sada koristim svoje vreme kao valutu. Gledam obaveze, poslove, događaje i procenjujem koliko će mog vremena ovo koštati, koliko mi je vremena preostalo? Ali sam zahvalan na tome. Ja sam promišljena sa svojim vremenom.

I zato sam trenutno u Londonu da izvedem svoju komičnu predstavu, "Prosečan medved", u Soho teatru. To je sat vremena pesama i priča o mojoj porodici koju je tuga rasturila. Naravno, to je komedija. Ljudi se uvek pitaju kako neko može tugu da učini smešnom, ali svako ko je nekoga izgubio zna da tragedija i komedija blistaju zajedno.

Ja jurim za izazovima. Odabrala sam komediju jer je to bilo nešto najstrašnije što sam mogla da zamislim...

Htela sam da pričam priče i da živim život pun priča. Ne brinem za budućnost, za penziju. Brinem samo o tome da se smejem sa ljudima koje volim, da nateram strance da osete stvari koje ne bi osećali bez mene, i o malim, toplim zadovoljstvima poput vina od pomorandže sa hlebom od kiselog testa i maslinovim uljem.

Imam skoro isključivu zahvalnost za male i glupe stvari. U malim, stalnim stvarima je mnogo lakše uživati kada znate da velike stvari mogu tako lako da izmaknu. Parče sunca zimi, stranac koji se smeši vašem psu, još jedan film Dvejna "Sten“ Džonsona. Životne male stalne, pouzdane radosti.

Pišem ovo u vozu za Brajton. Dok kucam, moj partner prekida moj tok. Upravo je video jelene. Njih četvoro, leže, jedan je beo. Nikada ranije nisam videla jelene.

Napisala sam "Prosečan medved" da podsetim ljude na vrednost malih stvari. Da ih podseti da stanu i gledaju jelene, izlazak sunca, ženu sa tako veličanstvenim lažnim tenom i trepavicama... Da nisam živela u senci ovog sata koji otkucava, ne bih znala vrednost njegovih minuta.

Poslednji pretrpljeni strah oko zdravlja... bila sam uplašena, umorna i bolna. Krvava i natečena posle operacije, sedela sam u avionu i tiho plakala. Stjuardesa me je pitala šta pijem, i donela viski.

Pored mene sedi žena. Uopšte ne razmenjujemo reči. Ona pruža ruku i drži me za ruku tokom celog leta. Dve nedelje kasnije, pojavila se u mojoj emisiji i ja sam joj ispričala o kvržici zbog koje sam nekontrolisano plakala držeći je za ruku, kvržici za koju sam upravo saznala da je benigna.

Let je trajao samo sat vremena, a ruke ovog stranca bile su veoma male. Ali sat vremena su bile najveće, najvažnije ruke na svetu.

Nisam razgovarala sa strancima pre nego što sam izgubila polovinu porodice i garanciju starosti. Sada uvek pričam sa strancima, posle emisija ih pozdravljam zagrljajem, pozivam ih da mi pričaju svoje priče.

Zato sam ovde, u Londonu, da sat vremena nastupam za strance u pozorištu gde, bez obzira koliko nam je malo ostalo, možemo to da podelimo."

(Telegraf.rs)