Ispovest majke čiju je ćerku umalo "ukrao" podmukli poremećaj u ishrani

Foto: Shutterstock

Tokom pandemije korona virusa jedna majka iz Melburna se borila da spase svoju ćerku tinejdžerku koju je savladao poremećaj u ishrani.

Zaključavanje je bilo psihički teško za mnoge ljude, ali studije pokazuju da su pojedinci sa poremećajima u ishrani videli da njihovi simptomi eskaliraju.

Preporučujemo

Jedna majka iz Melburna ispričala je za portal "News.com.au" kako se osećala bespomoćno dok je njena ćerka tinejdžerka tonula zbog zdravstvenog problema. Njenu priču vam prenosimo u celosti.

- Kada su me sinovi pozvali, panika im je pulsirala kroz glasne žice kao sirene za hitne slučajeve. Moja mala ćerka tinejdžerka ležala je drhteći i jecajući nakon pokušaja da oduzme sebi život.

Bila sam tako pozitivna, tako samouverena, tokom 112 dana boravka kod kuće – bez rutine, škole, prijatelja, sporta – tako sigurna da smo svi dobro. Mislia sam da nam ide dobro.

Ali, nismo bili svi dobro.

Ustvari, život moje ćerke se toliko pogoršao da naši životi više nikada neće biti isti.

Njena podmukla bolest, anoreksija, rezultat meseci i meseci izolacije koja je dovela do njenog lošeg mentalnog zdravlja, preuzela je kontrolu.

Ovo vreme globalne bolesti, straha, izolacije i usamljenosti pojačalo je efekte društvenih medija i jasne poruke društva da biti mršav znači biti privlačan, poželjan, dostojan.

Bila je toliko tužna i preplavljena životom, da nije želela da živi.

Uvek zamišljate da bi se, ako se najgore ikada dogodi, hitna pomoć pojavila za nekoliko trenutaka da odveze vaše dete u hitnu pomoć i spase je, ali ove noći su bili prezauzeti; pandemija je preplavila službu.

Umesto toga, stigla su dva mlada policajca, sa oružjem na kukovima, i prošetala kroz moju kuću do mesta gde je ležala moja ćerka. Trebalo im je tri sata da je ubede da im dopuste da je odvedu u bolnicu.

Foto: Shutterstock

Dok se ostatak društva žalio, ja sam ćerku molila da jede, da se ne povredi, da popije lekove. Dok su svi ostali bili zarobljeni u svojim domovima 23 sata dnevno, ja sam se vozila po bolnicama širom grada.

Važilo je pravilo "samo jedan posetilac dnevno“. Ja sam, i samo ja, mogla da je vidim; ja i samo ja sam bila tu da prisustvujem trenutku kada su joj se oči zacaklile kada je pokušala da pobegne.

Ja sam je, pokušavajući da je smirim, udarila rukom u oko. Ja sam posmatrala kako se pojavljuju četiri krupna čuvara da obuzdaju moju devojčicu; dete sa BMI tako niskim da je opasno po život.

U ovim bizarnim danima obaveznih medicinskih intervencija, zatvorenih granica, nošenja maski i potencijalnog kraja života kakvog poznajemo, imala sam samo jednu želju – da moja devojčica pojede svoju večeru.

Posle 14 godina hranjenja ovog deteta, ona me sada moli da ne pričam o hrani, da je ne gledam dok jede, da je ne hvalim kada završi obrok. Nakon što sam je othranila od bebe do devojčice, sada sam posmatrala njeno telo kako se bori protiv gladi.

Sa manje hrane, njeno raspoloženje opada, sve niže. Tuga je obuzima, ali neće prihvatiti lek jer će je ista hrana koja je njen lek učiniti „debelom“ i to je za nju najgori ishod. Radije bi bila mršava nego stabilna, srećna, živa.

Moja ćerka koja je feministkinja i socijalistkinja. Ona se gnuša rasizma, homofobije i nejednakosti. Brine se zbog klimatske krize. Ona je poslednja osoba za koju sam mislila da će joj ikada biti stalo do toga da bude mršava da bi se uskladila sa društvenim idealom o tome šta je lepo.

Ljudi sa anoreksijom imaju preveliku sposobnost samokontrole. Da biste ograničili svoju ishranu do tačke gladovanja, potrebno je onoliko snage i volje koliko je potrebno maratoncu da natera svoja stopala da nastave da trče. Oni su svojeglavi, ali su mnogo više od svoje bolesti. Vole zanate, pletenje, heklanje, ali se i samopovređuju, vrište i neprestano plaču. Oni su u sukobu, tako pogođeni.

Pred kraj karantina njeni lekari su nas poslali na more da se oporavljamo. Čak i tamo, u gradu koji nam je bio tako poznat nakon godina poseta, sve je bilo nenormalno. Plaža je bila prazna, kafić zatvoren, a supermarket u novom vlasništvu.

Meštani, koji se plaše da se zaraze virusom ili postanu prenosioci koji bi zarazili druge u gradu od samo 200 ljudi, striktno su se pridržavali pravila zatvaranja.

Prve noći zadesila nas je ogromna oluja koja je opustošila gradić. Prekinuto je snabdevanje strujom za ceo grad, a pumpe za vodu su onesposobljene. Nismo imali vodovod, struju, a za mene zastrašujuće, nismo imali načina da kuvam.

Nekada predivan grad poprimio je postapokaliptičnu sliku. Siva kiša pljuštala je po tihim, praznim ulicama bez ijedne duše.

Jeli smo jabuke i pirinčane pločice sa puterom od kikirikija, pili vodu iz napunjenih flaša, zbijeni, umotani u ćebad, zaštićeni od vetrova četiri zida kuće koju smo iznajmili, nadajući se da ćemo izdržati .

Za jedan dan sunce se ponovo pojavilo, vetar je utihnuo i mi smo izašli iz našeg utočišta u potpuno novu verziju stvarnog sveta. Malo razoren, mnogo neuredniji, ali na kraju isti stari grad.

Danas se svet oseća mnogo svetlije.

Bilo je potrebno mnogo meseci terapije, pripremanja obroka, suza i sitnih pobeda, ali, konačno, i naša porodica se oporavlja.

Povremeno smo još uvek u vezi, ali epizoda ozbiljne bolesti i bede je završena i ponovo počinjemo da vidimo sjaj naše ćerke. Njena koža nosi ožiljke, ali sada se ponovo smeje i jede za stolom sa porodicom i prijateljima.

Ona cveta u ženu kakva je trebalo da bude, ostavljajući oluju daleko iza sebe - zaključila je ova majka.

(Telegraf.rs)