Dva faktora koja dovode do gojaznosti: Manjak hidratacije i prekomerni unos soli su ono na šta treba paziti

Naučne studije i medijsko izveštavanje obiluju upozorenjima o tome kako šećer, ugljeni hidrati, zasićene masti i nedostatak vežbanja doprinose gojaznosti. Desetine miliona Amerikanaca i dalje imaju višak kilograma ili su gojazni velikim delom zbog klasične zapadnjačke ishrane i načina života.

- Kao pedagog, istraživač i profesor medicine, više od 20 godina sam proveo istražujući uzroke gojaznosti, kao i srodna stanja poput dijabetesa, visokog krvnog pritiska i hronične bolesti bubrega. Tokom svog dugogodišnjeg proučavanja gojaznosti i povezanih zdravstvenih stanja, primetio sam da se relativno malo govori o dva značajna dela ove veoma složene slagalice: nedostatku hidratacije i prekomernom unosu soli - piše prof. dr Ričard Džonson, a prenosi "Yahoo".

Preporučujemo

Lekcije naučene od pustinjskog peščanog pacova

Priroda daje trag o ulozi koju ovi faktori igraju sa pustinjskim peščanim pacovima Psammomis obesus, glodarima od pola kilograma koji žive u slanim močvarama i pustinjama severne Afrike. Jedva preživljava jedući stabljike Salicornia - staklenika - biljke koja pomalo liči na špargle. Iako ima malo hranljivih materija, mesnati, sočni sok staklastog voća ispunjen je vodom koja je bogata solju, u koncentracijama koje su visoke kao one u morskoj vodi.

Nedavne studije su pružile nove uvide u to zašto bi pustinjski peščani pacov mogao žuditi za slanim sokom staklastog voća. Iako ovo još nije posebno dokazano kod peščanih pacova, verovatno je da ishrana sa visokim sadržajem soli pomaže peščanom pacovima da pretvore relativno malu količinu ugljenih hidrata koje unose u fruktozu, vrstu šećera koja se prirodno nalazi u voću, medu i nekim vrstama povrća.

Ovo pomaže životinji da preživi kada su hrana i sveža voda retki. To je zato što fruktoza aktivira "prekidač za preživljavanje" koji stimuliše traženje hrane, unos hrane i skladištenje masti i ugljenih hidrata koji štite životinju od gladovanja.

Međutim, kada se pacov odvede u zarobljeništvo i dobije uobičajenu ishranu glodara sa oko 50 odsto ugljenih hidrata, on brzo razvija gojaznost i dijabetes. Ali ako se daje sveže povrće sa malo skrobnih ugljenih hidrata, glodar ostaje mršav.

Istraživanja mnogih drugih naučnika tokom decenija pokazuju da se mnogi Amerikanci nesvesno ponašaju kao zarobljeni pustinjski peščani pacovi, iako je malo njih u okruženjima gde su hrana i voda ograničeni. Oni stalno aktiviraju prekidač za preživljavanje.

Fruktoza i naša ishrana

Kao što je pomenuto, čini se da fruktoza, jednostavan šećer, ima ključnu ulogu u aktiviranju ovog prekidača za preživljavanje koji dovodi do proizvodnje masti.

Male količine fruktoze, poput one koja se nalazi u pojedinom voću, nisu problem – već su prevelike količine fruktoze one koje su problematične za ljudsko zdravlje. Većina nas dobija svoju fruktozu iz konzumnog šećera i visokofruktoznog kukuruznog sirupa. Unos ova dva šećera iznosi približno 15 odsto kalorija u prosečnoj američkoj ishrani.

Ovi šećeri podstiču ljude da jedu više, što može dovesti do povećanja telesne težine, nakupljanja masti i predijabetesa. Naša tela takođe sama proizvode fruktozu – a eksperimentalne studije sugerišu da bi to moglo biti dovoljno da izazove razvoj gojaznosti.

Pošto se fruktoza proizvodi od glukoze, proizvodnja fruktoze se povećava kada je nivo glukoze u krvi visok. Ovaj proces se dešava kada jedemo puno pirinča, žitarica, krompira i belog hleba; to su ugljeni hidrati koji brzo oslobađaju glukozu u krv. I posebno, proizvodnja fruktoze se takođe može stimulisati dehidratacijom, koja pokreće proizvodnju masti.

Masti obezbeđuju vodu

Mast ima dve glavne funkcije. Prva, koja je dobro poznata, jeste skladištenje kalorija za kasnije vreme, kada hrana bude nedostupna. Druga glavna, ali manje poznata funkcija masti jeste da obezbedi vodu. Da bude jasno, mast ne sadrži vodu. Ali kada se mast razgradi, ona stvara vodu u telu. Proizvedena količina je značajna i otprilike jednaka količini sagorele masti. Toliko je značajno da se neke životinje oslanjaju na mast da bi obezbedile vodu u vremenima kada ona nije dostupna.

Kitovi su samo jedan primer. Dok piju malo morske vode, većinu vode dobijaju hranom koju jedu. A kada duže vreme ostanu bez hrane, vodu dobijaju prvenstveno metabolizmom masti.

Dehidratacija kao faktor gojaznosti

Obično se dehidratacija javlja nakon jedenja slane hrane. I dehidracija i konzumacija soli dovode do proizvodnje fruktoze i masti. Zbog toga posebno goji slani pomfrit. So izaziva stanje nalik dehidrataciji koje podstiče pretvaranje skroba u pomfritu u fruktozu.

Štaviše, studije pokazuju da većina ljudi koji imaju prekomernu težinu ili gojaznost ne piju dovoljno vode. Mnogo je veća verovatnoća da će biti dehidrirani od onih koji su mršavi.

Njihov unos soli je takođe veoma visok u poređenju sa mršavim ljudima. Istraživanja pokazuju da ljudi sa gojaznošću često imaju visok nivo vazopresina, hormona koji pomaže bubrezima da zadrže vodu kako bi regulisali zapreminu urina. Ali nedavne studije pokazuju da vazopresin ima još jednu svrhu, a to je da stimuliše proizvodnju masti.

Za nekoga ko je izložen riziku od dehidratacije ili gladovanja, vazopresin može imati stvarnu korist za preživljavanje. Ali za one koji nisu u opasnosti, vazopresin bi mogao da izazove većinu metaboličkih efekata viška fruktoze, kao što su povećanje telesne težine, nakupljanje masti, masna jetra i predijabetes.

Piti više vode

Dakle, da li to znači da nam pijenje više vode može pomoći da izgubimo težinu? Medicinska zajednica je često ismevala ovu tvrdnju. Međutim, istraživački tim je otkrio da davanje više vode miševima usporava povećanje telesne težine i razvoj predijabetesa, čak i kada su miševi imali ishranu bogatu šećerom i mastima.

Takođe je sve više dokaza da većina ljudi uopšte pije premalo vode, a povećanje unosa vode može pomoći ljudima koji su gojazni da izgube težinu.

- Zato ohrabrujem da pijete osam visokih čaša vode dnevno. I osam je verovatno dovoljno; nemojte pretpostavljati da je više bolje. Bilo je slučajeva da ljudi piju toliko da se javlja "opijanje vodom" - kaže dr Džonson.

Ovo je posebno problem kod ljudi koji imaju bolesti srca, bubrega ili jetre, kao i onih koji su nedavno imali operaciju ili su trkači na duge staze. Uvek je dobro prvo se posavetovati sa svojim lekarom o unosu vode. Za pustinjske peščane pacove i za naše pretke koji su tragali za hranom ishrana sa visokim sadržajem soli i ograničenom količinom vode imala je smisla. Ali ljudska bića više ne žive na taj način.

Ove jednostavne mere – pijenje više vode i smanjenje unosa soli – nude jeftine, jednostavne i zdrave strategije koje mogu sprečiti ili lečiti gojaznost.

(Telegraf.rs)