Zašto ste me osudili na život?

To je naslov poznatog filma Džona Bedema iz 1981.godine koji govori o eutanaziji odnosno o odnosu društva prema asistiranoj smrti na zahtev pacijenta.

U vreme kada sam pisao knjigu Kinoteka doktora Frankenštajna (1996) eutanazija je bila zakonski regulisana samo u nekoliko zemalja, a danas je zakonski dozvoljena u Belgiji, Luksemburgu, Kanadi, Novom Zelandu, Španiji, Holandiji, Kolumbiji, neki državama SAD i Švajcarskoj.

Preporučujemo

Kolumnista Telegrafa Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum Predsednik Udruženja za medicinu sporta Srbije, Foto: Privatna arhiva

Iako većina deli eutanaziju na aktivnu i pasivnu, postoje stručnjaci koji kažu da postoji indirektna i samoubistvo uz pomoć lekara. Aktivna eutanazija podrazumeva „direktnu primenu smrtonosne supstance pacijentu od strane druge strane sa milosrdnom namerom“ https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/20488575/ . Pasivna eutanazija je „uskraćivanje ili prestanak lečenja na zahtev pacijenta ili kada se produženje života smatra uzaludno“. Indirektna eutanazija se odnosi na prepisivanje lekova protiv bolova (npr. morfinskih preparata) koji mogu biti fatalni.

Samoubistvo uz pomoć lekara ili na engleskom još kažu „hastened death“ odnosno ubrzana smrt se odnosi na medicinskog profesionalca koji pomaže pacijentu da prekine život ili kako je veliki francuski pisac Mišel Turnije opisao „odluka koja proističe iz ćutanja“. Možda je baš zato zahtev velikog francuskog glumca Alena Delona zaokupirao pažnju svetskih medija. Ćutanje na ovu temu je dominantno, pa mogućnost da neko javno progovori i samo za trenutak odškrine vrata predsoblja Svetog Petra, zaista jeste važno.

U mnogim zemljama se o eutanaziji ne priča pa su ljudi prinuđeni da se se u određenim situacijama sami snalaze. Tako sam upravo saznao da se baka moje prijateljice sama otrovala kada je zaključila da život više nema smisla. Za razliku od nje, Alen Delon se izborio za eutanaziju i od svih se oprostio rečima: „Zahvaljujem se svima koji su me pratili godinama i dali mi veliku podršku, nadam se da će budući glumci u meni naći primer ne samo u radu, već u svakodnevnom životu, između pobeda i poraza. Hvala, Alen Delon"

Kažu da je logičan zahtev Alena Delona jer se teško izborio sa dvostrukim moždanim udarom svoje supruge Natali Delon pre dva godine i već tada u intervju rekao da je eutanazija najlogičnija i najprirodnija stvar i da u određenim godinama čovek ima pravo da mirno ode sa ovog sveta „bez podrške bolnice ili uređaja za održavanje života“. Sve je ovih dana pogodila i vest vezana za Brusa Vilisa koji se penzionisao zbog afazije, tačnije stanja koje se javlja u nekoliko oblika i podrazumeva nemogućnost izražavanja i razumevanja jezika.

Javlja se zbog oštećenja određenih centara u kori velikog mozga. Šok svetke javnosti i nagađanje da li je u pitanju tumor, moždani udar ili demencija morala je da prekine porodica saopštenjem u kome kažu da će se izboriti poštujući ono što je Brus govorio, odnosno „Živi to“ („Livi it up“). Činjenica da se život toliko produžio da su određena stanja i bolesti postale naša svakodnevica na koje nemamo odgovore zahtevaju da pokušamo da ih razumemo i prihvatimo. Za probleme koje sa sobom nosi demencija, Alchajmer, moždani udar, terminalni stadijum karcinoma mnoge države, čak i one najbogatije nisu našle odgovor.

Zbog svega o eutanaziji treba pričati, naći načina da postoji, poštujući sve aspekte života u jednoj zemlji, jer čovek treba da ima mogućnost izbora u poslednjim trenucima svog života. Nije dobro da nas na tako važne teme podsećaju veliki glumci već treba misliti na baku moje drugarice i na sve koji pate i ne žive više život dostojan čoveka.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum