Traume žrtve porodičnog nasilja: "Tatin šamar da glava udari u zid, majka me gađala čašom u oko, plačem i sad"

Nasilje u porodici postalo je jedna od gorućih društevnih tema, o kojoj se mnogo govori, ali se čini da se na njegovoj prevenciji nedovoljno radi u praksi.

Na društvenim mrežama u Srbiji pojavio se status koji je mnoge korisnike potresao, ali i izazvao bes kod nekih.

Naime, reč je o objavi u jednoj zatvorenoj Fejsbuk grupi, u kojoj je jedna korisnica podelila bolna iskustva iz detinjstva. U nekoliko rečenica opisala je nasilje koje je trpela od roditelja, ali i traume koje je to na nju ostavilo.

- Dok sam bila dete, za svaku grešku je lomljen kaiš ili grana o mene i sestru. Često, skoro uvek smo kazneno stavljane uz zid, držale ruke preko lica, samo nam ne diraj lice, tata bi rekao spusti ruke, pa šamar da glava udari u drugu stranu zida, potom drugi. Jednom prilikom sam tokom obroka nešto rekla, što verovatno nije trebalo, majke me gađala čašom u desno oko, čaša se polupala, imam ožiljak, oko je u redu, Bog ga je sačuvao.

Završila sam fakultet i radim kao zdavstveni radnik. Na svaku primedbu od straha koji mi je ušao u kosti briznem u plač i tražim otpustite me, onaj strah da ne dobijem ponovo šamare iako je to nemoguće. Ne znam kako da se borim sa tim. Pomozite mi. U drugoj sam državi. Kući neću da se vraćam.  - napisala je ona.

Ispod objave nizali su se komentari podrške. Ovo su neki od njih.

- Nije za svakog da bude roditelj. Toliko njih nažalost želi ali ne može, a dok drugi dobiju tu mogućnost i nažalost je ovako iskoriste! Okružite se samo pozitivnim ljudima i onima kojima je stalo do Vas i pričajte što više o svom problemu jer ćete ga tako lakše rešiti! Želim Vam svu sreću ovoga sveta. Duboko ste me dirnuli i dubok naklon za otvaranje pred potpunim strancima!

- Užasne ste stvari preživeli. Od velike pomoći će Vam biti stručna pomoć, psihološka pomoć. Pomozite sebi. I nikada nemojte da mislite da je problem bio u Vama. Ljudi kojima je nasilje jedini vaspitni metod nisu psihički jaki ljudi i Vi ćete se sa posledicama trpljenja nasilja izboriti uz stručnu pomoć i, naravno, ukoliko imate mogućnost da se okružite ljudima koji Vas zaista vole. Želim Vam mnogo sreće i ne vraćajte se u nasilno okruženje.

- Ne, nikako se vraćati kući. Ovo je jedinstvena prilika da se promeni situacija. Na poslu sigurno ima psihologa. Ili socijalni radnik. Popričaj sa njima. Oni su velika pomoć. Drži se!

- Prelepa si i hrabra devojka pre svega. Žalosno je pored kakvih ljudi si odrasla. Ne mogu da ih nazovem roditeljima jer to nisu. Glavu gore radi na svom samopouzdanju, želim da ti životne staze budu pune sreće, ljubavi i poštovanja.

Deca žrtve nasilja su odrasli ljudi bez samopoštovanja i samopouzdanja

Suočavanje sa traumama zbog zlostavljanja u detinjstvu je dug i mukotrpan proces tokom celog odrastanja, u kome je za zaceljivanje, tih godinama pravljenih rana, potrebna stručna pomoć psihologa ili psihijatra.

- To su odrasli ljudi bez samopozdanja i samopoštovanja, autodestruktivni, uplašeni,  nesigurni da je bilo šta što urade dobro. Kada toga postanu svesni da ne mogu da pomognu sebi, obično potraže pomoć psihoterapeuta, a onda na scenu stupa dug i mukotrpan proces suočavanja i zaceljenja rana iz detinjstva - kaže za Telegraf.rs psiholog Ana Popović.

Ona kaže da su odnosi nasilnika i žrtve, naročito kada je u pitanju agresija roditelja prema deci u mlađem uzrastu, vrlo kompleksni i da su puni manipulacija i privida.

- Cilj nasilnika je potpuna kontrola nad žrtvom. Jedna od najupešnijih tehnika kontrole žrtve je zastrašivanje. A pošto su deca manja i slabija, roditelji koriste fizičke prednosti i uteruju deci "strah u kosti", da pritom ne shvataju da im stvaraju bol ne samo u tom trenutku, nego za ceo život.  Vrlo često roditelji to ne vide kao svoju grešku, smatraju da je to "legitiman način u vaspitanju". Mi i dalje koristimo izreke tipa "batina je iz raja izašla", što govori o manjku svesti da je takva vrsta vaspitanja nedopustiva, već naprotiv da je poželjna i prihvaljiva - ističe Popović.

Svako nasilje nad decom je nedopustivo

Psiholog Ljubica Bogetić ističe da i fizičko, ali i psihičko nasilje, koje podrazumeva oslovljavanje deteta pogrdnim imanima i omalovažavanje njegove ličnosti ostavljaju trajne posledice na mentano zdravlje.

- Vrlo je važno za početak razlikovati fizičko kažnjavanje od fizičkog nasilja, što ljudi često mešaju. Fizičko kažnjavanje je ako dete ćušnete blago na primer po debelom mesu što često može i da ne oseti, dok  fizičko nasilje je ako dete trpi batine koje mogu da mu povrede i neke vitalne organe, ostave modrice na koži...

Fizičko nasilje je uvek lakše uočljivo od verbalnog i emocionalnog koje takođe ostavlja posledice na razvoj deteta - objašnjava psiholog.

Bogetić ističe da je svako nasilje nad decom nedopustivo i da ih posledice prate gotovo čitavog života.

- Ali ako posmatrate dete koje trpi nasilje, vrlo lako možete da ga otkrijete po njegovom ponašanju. Deca koja su izložena  nasilju su nesigurna, nemaju samopouzdanje, imaju lošu sliku o sebi, nose se sa osećajem krivice s jedne strane, a sa druge imaju ljutnju i bes prema roditelju koji ih zlostavlja, jer su nemoćni da se tome odupru - objašnjava Bogetić.

Ona naglašava da je vrlo važna uloga drugog roditelja u zaštiti dece od zlostavljanja , jer ukoliko ne reaguje on se "smatra saučesnikom u nasilju".

- Ukoliko je jedan roditelj nasilan prema deci i nasilje koristi kao metod vaspitanja, a drugi to prećutno prihvata, možemo reći da je on u toj situaciji saučesnik u nasilju - ističe Bogetić.

(Telegraf.rs)