Da li je mesečarenje opasno i koje su najčešće bolesti spavanja kod čoveka?

Da li ste se nekada zapitali kako se vrši ispitivanje spavanja?

Mnogi ljudi verovatno i ne razmišljaju o tome. Fiziološki procesi se odvijaju prirodno i možda nam "ne daju" mnogo prostora za dileme i dublje promišljanje. Na sreću, postoje stručnjaci koji se time bave i koji nas mogu bliže uputiti u sam proces spavanja, ispitivanja, neke neobične pojave i tome slično.

Preporučujemo

Jedan od njih je prim. Dr Slavko M. Janković, neurolog iz opšte bolnice Acibadem Bel Medic.

Možda niste znali da se ispitivanje spavanja stručno naziva polisomnografija. Kako se ono vrši?

- Pomoć lekara treba potražiti onog momenta kada čovek oseti da nešto sa spavanjem nije u redu, a da posledice tog poremećaja prevazilaze njegove mogućnosti vraćanja u "normalno stanje". Bolesnici sa poremećajima spavanja se ispituju prema pravilima koje je postavilo Evropsko društvo za poremećaje spavanja (European Sleep Research Society). Lečenje bolesti spavanja se obavlja u skladu sa mogućnostima nabavke lekova. Osnovni pregled, video-EEG-polisomnografija (v-EEG-PSG), obavlja se u "Centru za medicinu spavanja i epilepsije", u okviru Opšte bolnice Acibadem BelMedic, tokom jedne ili više noći (po potrebi i 4 dana), a analiza spavanja se vrši detekcijom niza pojedinačnih parametara.

Kako nam dalje objašnjava dr Janković, uradi se celonoćno v-EEG-PSG ispitivanje sa longitudinalnom bipolarnom EEG montažom (18 kanala) i dodatnim EEG kanalima za detekciju spavanja (02-A1, O1-A2, C4-A1, C3-A2), kao i senzorima za detekciju očnih pokreta (levi i desni), respiracije (torkalna i abdominalna), protoka vazduha; potom slede submentalni elektromiogram (levi i desni), senzor hrkanja (mikrofon), govor (spoljni mikrofon), senzor položaja tela, senzori pokreta nogu (levi i desni), EKG i saturacija kiseonikom.

Ovi parametri, dodaje naš sagovornik, mogu jasno da definišu postojanje nesanica (insomnije), poremećaja disanja u spavanju (sve vrste apnea), registrovanje preterane pospanosti (hipersomnija), mesečarenja, noćni strahovi (parasomnije) i izolovanih simptoma (škripanje zubima, govor u spavanju,trzaji tela pri uspavljivanju, benigni mioklonus).

Foto: Shutterstock

Koje su najčešće bolesti spavanja kod čoveka?

Poremećaji spavanja su verovatno najčešće bolesti kod ljudi, kao vrste (a moguće je i kod sisara). Bolesti spavanja podrazumevaju najmanje 8 kategorija poremećaja:

1) Nesanice (insomnije)

2) Poremećaje disanja u vezi sa spavanjem (prekidi disanja i hrkanje)

3) Preteranu pospanost (hipersomnije)

4) Poremećaje ritma spavanja

5) Parasomnije (NREM - tokom spavanja, ili REM - tokom sanjanja)

6) Ritmične poremećaje pokreta vezane za spavanje (mahom kod dece)

7) Izolovane simptome (govor u spavanju, škripanje zubima)

8) Normalne varijante (dugi i kratki spavači)

- Iako nam svrha spavanja nije u potpunosti poznata, ono svakako predstavlja fundamentalni biološki proces koji u životu ljudi ima vitalnu i bazičnu funkciju. Izjava američkog istraživača u oblasti spavanja, Allan-a Rechtschaffen-a, odražava opšti stav stručnjaka prema procesu spavanja: "Ukoliko spavanje nema apsolutno vitalnu funkciju, onda je to najveća greška koju je evolucioni proces ikada napravio". Jedan od najčešćih poremećaja spavanja su prestanci disanja u spavanju (opstruktivna apneja u spavanju). To je ujedno i najmasovniji (2-4% žena i 4-6% muškaraca), najopasniji (dovodi do metaboličkog sindroma) poremećaj spavanja. Interesantno je da se on od svih poremećaja spavanja i najbolje i potpuno leči. Kod sredovečnih se najčešće radi o apnejama (prestanci disanja) u spavanju, od kojih muškarci češće obolevaju od žena (ukupno od ovog poremećaja pati 4-6% populacije, ali sa starenjem se taj procenat značajno povećava). Uglavnom se radi o gojaznim osobama čija težina pri ležanju zatvara gornje disajne puteve i onemogućava pravilno disanje tokom spavanja. U grupi sredovečnih bolesnika često se javlja i preterana pospanost (hipersomnija) - ističe dr Janković.

Takođe kaže da, ukoliko se ne radi o bolestima tipa narkolepsija (patološka pospanost) ili stalnoj preteranoj pospanosti (hipersomnija sa dugim spavanjem), najčešće je, pogotovo kod mlađih, u pitanju narušen režim života i rada (nedefinisano vreme odlaska na spavanje, rano ustajanje, upotreba alkohola), ili se kod sredovečnih osoba radi o originalnim poremećajima u smislu preterane dnevne pospanosti.

- Kako kod mlađih i sredovečnih, tako se i kod starijih često srećemo sa nesanicom (insomnia) koja, kao i prethodni poremećaji, može biti izraz neadekvatnog odnosa prema procesu spavanja i aktivnosti. Nesanice su i najčeši poremećaji ciklusa budnost-spavanje, a verovatno i najčešći poremećaji-bolesti kod ljudi uopšte. Smatra se da svaka od bolesti koja kao posledicu ima poremećaj zdravlja ili pad kvaliteta života ima značaj za bolesnika.

Foto: Unsplash/ Ilustracija

U opštoj bolnici Acibadem Bel Medic nalazi se "Centar za medicinu spavanja i epilepsije" koji već niz godina ispituje i leči poremećaje spavanja. Ispituju se česte ali i veoma retke bolesti spavanja, čije lečenje, u zavisnosti od vrste bolesti, traje kraće vreme ili doživotno.

- Posledice poremećaja spavanja su odavno dobro sagledane (česta pojava saobraćajnih nezgoda ili povreda i odsustva sa radnog mesta. Manje su upadljive, ali veoma značajne, ekonomske posledice lošeg spavanja. Najčešće bolesti koje se u Centru za medicinu spavanja dijagnostikuju su prestanak disanja u spavanju (ili apneja u spavanju), parasomnije, povećana pospanost (hipersomnije) ili nesanice (ili insomnije). Obzirom da veći broj neuralnih mreža, neurotransmitera i drugih supstanci koje određuju stanje svesti moraju da deluju sinhrono da bi jasno obezbedile stadijum spavanja, čudno je da greške u jasnom deklarisanju stadijuma svesti nisu češće - kaže ovaj neurolog.

Mesečarenje

Mesečarenje ili somnambulismus je benigna parasomnija koja se odvija najčešće kod dece (oko 20%), uzrasta do 18 godina, u prvoj polovini spavanja (NREM stadijum). Sama parasomnija, kao ni bilo koja druga, nije opasna po život, ne utiče na pamćenje ili kogniciju kao ni na dužinu života, objašnjava nam dr Janković i dodaje da, s druge strane, mesečarenje spada u grupu potencijalno opasnih oboljenja.

Oko 2000. godine su se, kaže, postavila pitanja u vezi sa mesečarenjem:

Kako je moguće da neko spava i hoda? Ili, kako je moguće da neko spava, hoda i obavlja manje ili više složene motorne radnje (počev od hodanja pa do upravljanja automobilom)? Postavilo se i pitanje kako je moguće da neko spava, hoda, obavlja motorne radnje, a da se ničega ne seća?

- Posle ispitivanja na ljudima sa implantiranim dubokim elektrodama (zbog hirirgije epilepsije) kod kojih je "uhvaćena" epizoda mesečarenja, došlo se do shvatanja da čovek ne spava celim već delom mozga. Prvi put je jedan vekovni stav koji kaže da "ceo mozak spava", uzdrman shvatanjem da neki delovi mozga spavaju (odgovorni su za spavanje i razmišljanje na nivou mentacije) dok su drugi budni (odgovorni su za hodanje odnosno izvršavanje motornih zadataka). Time je Kartezijanska dogma koja pretpostavlja postojanje isključivog dualiteta (ili spavam ili sam budan) pala u vodu: postalo je moguće da u jednom istom momentu isti čovek bude i budan i da spava - naglašava naš sagovornik.

Foto: Shutterstock

- Tako su bolesnici koji mesečare, zbog svoje motorne sposobnosti, a odsustva pune svest, potencijalno opasni kako za sebe tako i za ljude oko sebe. Oni su u stanju da upravljaju mašinama ali i za seksualne ili kriminalne radnje uključujući i suicid i homicid. Mesečare je teško, a decu gotovo nemoguće probuditi, tako da ovaj disocijativni fenomen predstavljaju fascinantan paradoks: postoji istovremena koegzistencija intenzivne endogene razbuđenosti i egzogene nerazbudljivosti kod istog čoveka u isto vreme). Obzirom da su mesečari fototaksični, najčešće se dešava da deca padnu sa visine ako žive na spratu, jer su se kretala ka svetlosti. Zabeleženi su i slučajevi zadesnog stradanja bolesnika, ali i homicida (o čemu je snimljen i film). Kako bi se kod mesečara smanjila opasnost od samopovređivanja ili povrede drugih, potrebno je preduzeti mere koje su opisane dalje u ovom tekstu - kaže ovaj stručnjak.

Ilustracija stvarnog primera homicida tokom somnambulne epizode: Kenneth James Parks, 24 godine, je 28. V 1987. godine ubio svoju taštu. Te noći se probudio na kauču, obuo cipele, zgrabio ključeve sa stola, napustio kuću (ostavivši iza sebe otvorena vrata), seo u kola, izvezao ih iz garaže (vrata ostala otvorena), vozio 23 km kroz ulice Toronta bez incidenta, do kuće tazbine. Otključao je kuću, pridavio tasta do besvesti, do smrti tukao taštu ključem za skidanje točkova, nožem koji je uzeo iz kuhinje izboo oboje. Tašta je imala 6 proboda grudi, jedan kroz lopaticu, jedan pravo kroz srce; tupi udarci po licu i lobanji su izazvali subarahnoidnu hemoragiju. Laceracije na tastu su bile manjeg obima. Svuda je bilo tragova borbe, a ključ je ostavio u predsoblju. Tada su njegova deca gostovala kod babe i dede pa se on popeo do sobe za decu koja su čula teško stenjanje, a zatim otrčao van kuće. Parks se prijavio policiji u 0445 sati rečima: "Upravo sam nekoga ubio svojim rukama".

"Bio je uznemiren, drhtao, pitao je policajca: Šta se desilo?"

"Spavao sam na kauču. Probudio sam se. Sanjao sam. Imao sam nož u rukama. Ubijao sam ih. Zadavio sam ih i onda otišao u policiju. Kako sam mogao da vozim tamo, a da ne znam?". Tokom događaja K. Parks se teško posekao (presek tetiva fleksora na obe šake), a bol nije osetio tada ni kasnije do buđenja. Dežurni policajac je izjavio: "Parks nije primetio presečene tetive šaka dok nije došao k sebi" (primer disocijativne somnambulne analgezije). Suđenje Kenneth James Parksu, koji je 1987. godine vozio automobil tokom noći u somnambulnom stanju i ubio svoju taštu i gotovo ubio tasta, oslobodilo ga je svih tužbi odbranom koja je zastupala da je bio u somnambulnom stanju, prema tome nije bio svestan i nije odgovoran za svoje postupke u ovom slučaju. O ovom slučaju je snimljen i film: "The sleep walker: the trial that made the Canadian legal history", June Calwood, 1990. godine.

(Telegraf.rs)