Deca koja boluju od dijabetesa tipa 1, mogu da vode normalan život, a ovo je priča dvanaestogodišnje Ane G.

Ana G. je jedna od njih. Ova divna devojčica je učenica 6. razreda jedne beogradske osnovne škole, vredna je i pametna, radoznala i razigrana kao i svako drugo dete njene dobi. Međutim, pojava dijabetesa u 7. godini, uticala je na njenu svakodnevicu i način života. Kako bismo široj javnosti približili način života dece sa dijabetesom, zamolili smo Anu da nam ispriča kako izgleda jedan njen radni dan.

- Ustajem oko 7 časova, a odlazim u krevet oko 21. Kada ustanem, odem do toleta, posle toga merim šećer, dajem insulin i doručkujem. Onda idem u školu. U školi imam ručak, tada opet merim šećer i dajem insulin. Nakon ručka krećem kući. Kada stignem, uradim domaći i onda imam čas nemačkog. Kada završim sve obaveze igram igrice, vozim rolere, šetam i dopisujem se sa najboljom drugaricom. Naravno za večeru opet merim šećer i dajem insulin. Posle večere se družim sa roditeljima, čitam knjigu ili se dopisujem sa drugarima. Nakon tuširanja ponovo merim šećer i odlazim na spavanje. U toku noći mi mama meri šećer - priča Ana.

Foto: Privatna arhiva

Promena svakodnevice

Zdrava deca, kao u ostalom i zdravi ljudi, ne razmišljaju o preprekama na koje nailaze osobe obolele od hroničnih bolesti, a dijabetes je svakako teško oboljenje koje zahteva svakodnevnu kontrolu i tačnost merenja glikemije, kako bi u svakom trenutku, svakoga dana, držali nivo šećera pod kontrolom. Za to su im potrebni glukometri koji, zahvaljujući naprednim tehnologijama, sada mogu sa velikom preciznošću da izmere prave vrednosti nivoa šećera. Sada se aparati mogu unapred poručiti u najbližoj apoteci, pa bez čekanja može da se dođe do njih. Ana takođe ima glukometar nove generacije koji je rezervisala i preuzela u apoteci.

Foto: Dijabetološki savez

Na pitanje šta joj najviše remeti normalnu dečiju svakodnevicu, Ana kaže da, iako se već navikla na život sa dijabetesom, ipak možda to što pre i u toku svake aktivnosti, mora da razmišlja o nivou šećera u krvi ili ako ide van kuće, mora da proverava da li je ponela sve što joj treba (aparat za šećer, voda, insulin, nešto slatko...). Ana uglavnom sama kontroliše glikemiju, priča da joj ponekad i mama pomogne. Mnogo joj znači što ima podršku drugara iz razreda i nastavnika, pa oni znaju da joj treba nešto slatko ukoliko nastupi kriza kada šećer naglo padne. Takođe nam je ispričala da joj je u početku bilo teško da se odrekne slatkiša, iako ih nikada nije puno jela, ali promena načina ishrane pomaže u držanju dijabetesa pod kontrolom, a najvažnije je što ne jede krišom, a što druga deca ponekad rade.

Inače najviše voli da igra igrice, vozi bicikl i rolere, kao i da čita stripove. Uz veliku podršku i trud cele porodice, Ana nastavlja hrabro da grabi napred, ne priznajući prepreke koje je život pred nju postavio.

(Telegraf.rs/Dejana Videnović)