Milica je sela u auto sa pijanim ocem i završila u kolicima: Danas roni, vesla i skače padobranom

Foto: Privatna arhiva

Milici Knežević (27) iz Zrenjanina, studentkinji softerskog inženjerstva, jedna vožnja pre 12 godina potpuno je promenila život.

Preporučujemo

Tog dana planirala je da ode u selo pored svog rodnog grada, kako bi podržala dečka na utakmici. Zamolila je oca da je preveze. Nažalost, otac je po nju došao iz kafane, pod dejstvom alkohola, i posle desetominutne vožnje od kuće izgubio je kontrolu nad vozilom.

Udarili su u zaštitnu ogradu, sleteli sa puta i završili u kanalu. Pukom srećom oboje su preživeli, ali će Milica do kraja života pamtiti ovu nesreću - od tada ne može da hoda. Samo dve nedelje pre saobraćajne nesreće, ova devojka je sa svojim odbojkaškim timom osvojila prvo mesto u ligi.

Odbojka je bila njena prva ljubav, a sada samo lepa uspomena.

- Ljudi najčešće moju priču vezuju za saobraćajnu nezgodu koja mi se dogodila, jer je to definitivno imalo veliki uticaj na moj život u svakom smislu - kaže Milica Knežević za Telegraf.

- Sa samo 15 godina morala sam da se suočim sa izazovom da preživim povrede, da naučim da živim sa telom koje odjednom funkcioniše i izgleda drugačije od onoga na šta sam navikla, da naučim da se izborim sa predrasudama i na kraju da ponovo izgradim svoj život.

Ipak, rekla bih da je moja priča mnogo više od tog jednog događaja i da je povreda zapravo samo jedno poglavlje. 

Vesti sa naslovne
• Gde ste pronašli snagu i motivaciju onda kada su šanse za oporavak bile male?

- Prognoze lekara bile su grozne, ali je sve dodatno otežao način na koji su nam saopštavali stvari... Izostao je humaniji način da mi neko približi i posledice i izazove, ali i mogućnosti koje imam. Najviše od svega mi je falilo da mi neko kaže da nesreća koja mi se dogodila ne znači kraj života.

Kada se zatvoriš i plačeš, i misliš sve najgore, posle nekog vremena vidiš da od toga nemaš ništa i da se osećaš samo još gore, kao i ljudi oko tebe. U takvoj situaciji nemaš neki izbor, osim da pokušavaš da nađeš način da nastaviš dalje. S druge strane, podrška porodice i prijatelja, internet i upoznavanje ljudi koji su se našli u sličnoj situaciji definitivno su mi bili ogroman vetar u leđa.

• Da li postoji neko ili nešto što Vas je sputavalo u oporavku?

- Moje iskustvo sa rehabilitacijom kod nas bilo je poprilično loše. Bila sam baš mlada i sa ozbiljnom povredom, pa nijedan rehabilitacioni centar nije želeo da me primi. Na kraju, kad smo i uspeli, nisu znali šta da rade sa mnom. Išla sam na besmislene terapije i radila samo pasivne vežbe koje nisu davale nikakav rezultat. Zato sam odlučila da odem u inostranstvo, prvo na tretman matičnim ćelijama u Rusiji, a nakon toga i na rehabilitaciju u SAD.

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by Milica Knezevic (@milica_knezevic)

Naravno da je bilo svakakvih situacija, od toga da ljudi misle da gubim vreme i da nikada neću prohodati, pa do toga da ljudi smatraju neuspehom sve osim da prohodam. Moja povreda je jako kompleksna i utiče na mnogo više stvari od same mogućnosti da pokrećem noge.

Za mene je uspeh bio kada sam uspela da ojačam bilo koji deo tela koji je bilo moguće ojačati, kada sam naučila da koristim svoje telo koje funkcioniše drugačije. Jedino mi je bilo važno šta ja mislim o svemu tome i koliko su mi bitne promene koje su dešavale ili se i dalje dešavaju.

• Šta je bila prva stvar koju ste uradili, a lekari su rekli da nikada nećete moći?

- Pristup lekara u saopštavanju dijagnoze bio je potpuno pogrešan, baš kao i njihove prognoze. Jer, kod povrede kičmene moždine vrlo često ne možete da znate tačno kakve će biti posledice. Poznajem veliki broj ljudi sa istom povredom, i svako od nas se razlikuje, čak i kada je u pitanju isti nivo povrede. Prva stvar je svakako što sam počela da osećam i pomeram ruke, naročito desnu. Ali to nije bilo nikakvo čudo, i desilo se pre bilo kakve rehabilitacije, jer povreda nije zahvatila taj deo.

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by Milica Knezevic (@milica_knezevic)

• Čime se sada bavite i koji su Vaši hobiji?

- Trenutno sam na master studijama, zaposlena sam u jednoj IT kompaniji i treniram atletiku. Pored toga se na različite načine zalažem za prava osoba sa invaliditetom i jedva čekam da uskoro podelim više informacija o inicijativi IM-PACT21 na kojoj mesecima radim sa sjajnom grupom ljudi.

Hobiji su mi putovanja i isprobavanje različitih aktivnosti, pa sam se tako oprobala u ragbiju u kolicima, adaptivnom surfovanju, ronjenju, veslanju u kajaku, skočila sam padobranom iz aviona sa 3.000 metara...

• Da li ste ikada krivili oca za nesreću?

- Nikada, jer sam apsolutno sigurna da nikada nije poželeo da se tako nešto dogodi. Ali, to iskustvo i sve kroz šta sam prošla pokazalo mi je koliko je važna bezbednost u saobraćaju. Zato sam jedan od predavača na projektu "Još uvek vozim" čiji je cilj podizanje svesti o bezbednosti u saobraćaju širom Srbije kod mladih ljudi, naročito srednjoškolaca.

• Kakvi su Vaši planovi za budućnost?

- Jedini plan mi je da nastavim da radim stvari koje volim i koje me ispunjavaju. Želim da utičem na male i velike promene u društvu koliko god je to moguće.

Ljudima želim da poručim da je različitost normalnost, da život sa invaliditetom ne znači ni loš ni manje vredan život. Kontinuirano onemogućavanje osoba sa invaliditetom u vidu različitih barijera, predrasuda i diskriminacije ne sme da bude prihvatljivo - protiv toga treba zajednički da se borimo.

(Telegraf.rs)