Psiholog Irena Werner: Živimo u epohi pojačane anksioznosti, ljudi u Srbiji sve češće traže pomoć

Foto: Privatna arhiva

Uskoro će se navršiti godinu dana otkako je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju korona virusa. Dok smo gledali snimke iz Kine, a potom i iz Italije, nismo verovali da ćemo ubrzo i u Srbiji imati istu situaciju kada je promena životnih navika u pitanju.

Preporučujemo

Koliko je pandemija korona virusa uticala na mentalno zdravlje nacije, ko je najteže podneo prilagođavanje „novoj normalnosti“ i da li ćemo, posle višemesečnog stanja šoka u kom živimo opet umeti iskreno da se radujemo za Telegraf govori Irena Werner, master psiholog i licencirani RE&KBT psihoterapeut i izvršni direktor Psihološkog savetovališta Centar.

• Kako su ljudi u Srbiji od 15. marta 2020. godine, kada je kod nas uvedeno vanredno stanje, reagovali na novonastalu situaciju - kako su Vaši klijenti prihvatili zabranu kretanja i potpuno drugačiji životni ritam od dotadašnjeg?

- Mislim da je u samom početku jako mali broj ljudi bio svestan šta se dešava i ozbiljnosti situacije. Najpre je nastupila faza šoka, a potom i negacije ozbiljnosti same situacije, gde je većina nas a i naših klijenata verovala da vanredno stanje neće trajati dugo. To ih je držalo u jednom zaštićenom sistemu uverenja i nadi da će se život vrlo brzo normalizovati.

Promena rutine je mnogima i prijala – deca nisu išla u školu, odrasli su preispitivali svoje prioritete, no to je bilo na samom početku. Zabranu kretanja je većina jako teško podnela. Ali, nastavili smo da radimo online, bili u svakodnevnom kontaktu sa našim klijentima i pružali usluge psihološkog savetovanja i psihoterapije.

U tom prvom periodu svi su se na neki način primirili i čekali šta će dalje da se dešava. Međutim, vrlo brzo se situacija promenila, i nakon tog početkog šoka klijenti su počeli masovno da se javljaju, i postojeći i novi.

Vesti sa naslovne
• Stres nekada može da deluje podsticajno. Da li je ista situacija i sa strahom i koji sklop ličnosti je skloniji parališućem ponašanju kada se javi strah sa kakvim se suočavamo od marta prošle godine, a ko takvu vrstu straha najlakše podnosi?

- Stres je prisutan u našim životima na različitim poljima i posledice stresa su uočljive i kratkoročno i dugoročno. Kada smo pod stresom, luči se hormon kortizol, koji ima pozitivno dejstvo - omogućava nam da se izborimo sa povećanim nivoom zahteva, jer, između ostalog, omogućava oslobađanje veće kolićine energije iz mišića i priprema nas da se izborimo sa svakodnevnim problemima.

Međutim, kada smo stalno izloženi stresu i ignorisanjem činjenice da smo pod stresom mi često nismo u stanju da se izborimo sa ovim povećanjem energije.

Osobe koje su genetski sklonije anksioznosti, odnosno osobe kojie imaju nekog u porodici ko ima povišeni nivo anksioznosti, svakako će biti sklonije parališućem ponašanju; one se mnogo brže destabilizuju u različitim situacijama, kada opažaju bilo koju pretnju.

• Boravak u karantinu i policijski čas ljudi su doživljavali na različite načine; jedna grupa je to prihvatila potpuno normalno, druga je bila sklona buntu, a treća se povukla u sebe. Od čega zavisi kako će ljudi reagovati u takvim situacijama i šta neke inspiriše da prihvate postojeće stanje stvari, druge da se bune, a treće da se povuku u svoj mali svet?

- Nova i nepoznata situacija, kakva nas je zatekla sa korona virusom, zahtevala je od nas da se prilagodimo novonastaloj situaciji. Posle početnog stanja neverice i šoka u kojoj se zatekla većina ljudi, svako je pokušavao koliko–toliko da se drži neke svoje rutine, u meri u kojoj je to bilo moguće.

Policijski čas u Beogradu, u maju / Foto: Tanjug/Tara Radovanović

Svako je opažao i interpretirao ovu pretnju na različit način – neko na pozitivniji način, u smislu ne ugrožava ga i najzad ima vremena da se posveti nekim svojim interesovanjima, može višak slobodnog vremena da provodi kod kuće i da bude više sa porodicom, neki su se oprobali u različitim hobijima, a neko je interpretirao na negativan, ugrožavajući način, te se shodno tome i ponašao.

• Tradicionalna srpska porodica naviknuta je da se barem jednom nedeljno okupi i provede nekoliko sati zajedno. Koja generacija je najteže podnela prinudno odvajanje - mališani koji su naviknuti da se maze sa bakama i dekama, njihovi roditelji, tzv. sendvič generacija koja je bila "između čekića i nakovnja" i sve vreme u strahu da deca kao asimptomatski prenosioci ne prenesu korona virus bakama i dekama, ili upravo bake i deke koji su odjednom morali da se sklanjaju i od dece i od unučića?

- Iz našeg iskustva, deca su se dosta brzo adaptirala, a starijima je u psihološkom smislu najteže pala socijalna izolacija i odvojenost od bližnjih. Odrasli su se, pored psiholoških, takođe susretali i sa ozbiljnim organizacionim problemima, na koji način pomiriti ulogu roditelja, bračnog partnera i zaposlenog u isto vreme, u situacijama kad su svi radili kod kuće. Mnogi nisu mogli da imaju privatnost tokom poslovnih online sastanaka, snalazili su se na najrazličitije načine – te je bilo pomalo komičnih situacija, vođenje Zoom meetinga u kolima, ostavi, na terasi.

Čini se da, iako su svi teško podnosili prinudno odvajanje, odrasli, radno sposobni su se susretali i sa većim objektivnim problemima, preuzeli su brigu za svoje roditelje, organizovali su dopremanja namirnica, čekali u redovima, i sve to stizali do početka policijskog časa, pored posla i brige o deci.

• Da li nas je, kao društvo, pandemija naučila nečemu dobrom?

- Čini mi se da nas je naučila pogledu na život iz drugačije perspektive, kao i da ne bavimo sitnicama i okolnostima koje ne možemo promeniti. Naučila nas je strpljenju i disciplini i usmerila nas je na najvažnije vrednosti – porodicu i požrtvovanost.

Foto: Shutterstock

• Mnogi mališani su u proteklih skoro godinu dana izgubili najvoljenije - bake i deke, a neretko i roditelje. Kako pomoći toj deci da prihvate smrt kao neminovnost i osnažiti ih da što manje oštećeni izađu na kraj sa gubicima?

- Uloga drugih članova porodice je od presudnog značaja. Drugi roditelj, ili drugi baka i deka, kao i rodbina olakšavaju prihvatanje gubitka svojom pažnjom, prisustvom, brigom. Iz našeg iskustva deca se lakše bore sa gubitkom ukoliko imaju brata ili sestru, odnosno ako nisu sami.

Mala deca ne razumeju pojam smrti, samo shvataju da više ne mogu da vide najmilije. Poželjno je osnažiti dete da razume da njegovi postupci nemaju nikakve veze sa tim što njegovi najmiliji nisu sa njim.

• U vreme pandemije mnogi brakovi su bili na ispitu. Supružnici su mahom radili iz kuće i "sudarili" se sa činjenicom da je sve ono što su u prethodnom periodu "gurali pod tepih" isplivalo na površinu. Pa ipak, broj razvoda, bar za sada, nije dramatično povećan, kako se to očekivalo. Da li to znači da nas je pandemija naučila da budemo tolerantniji i da više radimo na partnerskim odnosima?

- Broj razvoda nije povećan, a mi uočavamo povećano interesovanje za bračne, partnerske i porodične psihoterapije, naročito u periodu posle Nove godine. Bračni partneri su, samim tim što su više usmereni jedni na druge, shvatili i da imaju nesuglasice koje ne mogu sami da razreše, i tu na scenu stupamo mi.

Raduje me da sve veći broj muškaraca koji traži pomoć na ovaj način, što nam govori da smo u prethodnih deset godina radili dobar posao i da se svest o mentalnom zdravlju povećala.

Foto: Shutterstock

• Ono što se, takođe, nažalost dešavalo u vreme pandemije je povećan broj slučajeva nasilja u porodici. Da li mislite da je život u teskobnim uslovima "istisnuo" iz ljudi ono najgore, što možda nisu ni znali da nose u sebi - agresiju, bes, potrebu za fizičkim napadima na najbliže...?

- Pandemija predstavlja jednu izazovnu i stresnu situaciju, ali ne reaguju sve osobe besom i agresijom. Osobe koje su sklone ispoljavanju osećanja besa u stvari ispoljavaju bes u svakodnevnim situacijama, a stresne situacije kao što je pandemija mogu da još više pojačati intenzitet i učestalost javljanja besa i agresivnog ponašanja.

Svakako bes i agresija predstavljaju upozorenje i alarm da osoba ne reaguje ispravno i trebalo bi je ubediti pa potraži pomoć da se oslobodi ovog nezdravog osećanja i ponašanja koje ga prate.

• Pored toga što su bili najizloženiji virusu, zdravstveni radnici nisu znali protiv kakvog neprijatelja se bore. Takođe, retko su viđali članove svojih porodica, svakodnevno se suočavali sa smrću pacijenata, bodrili druge da izdrže... Videli smo da su mnogi od njih "pucali", plakali, bili slomljeni... Kako im pomoći sada kada se, zahvaljujući vakcini, nazire kraj pandemije?

- Zdravstveni radnici se često susreću sa velikim stresnim situacijama, nezavisno od korone. Na ličnom planu, možemo im pomoći odgovornim stavom prema sopstvenom zdravlju, a na širem planu, organizovanom psihosocijalnom pomoći, ili privatno, u obliku terapijskog i savetodavnog rada. Mnogi naši klijenti su zdravstveni radnici i razumeju važnost preventivnog ponašanja u oblasti mentalnog zdravlja, te nam se javljaju na vreme.

• Vaše kolege iz sveta upozoravaju da bi posle ukidanja pandemije korona virusa mogle da nastupe pandemije anksioznosti, usamljenosti i depresije. U kojoj meri se slažete sa njima?

- Nažalost, čini mi se da je epoha pojačane anksioznosti, depresije i socijalne otuđenosti već nastupila, te se najviše susrećemo sa ovom problematikom kod naših klijenata. Bitno je da je prepoznaju na vreme i da se obrate stručnim licima, psiholozima, lekarima i psihoterapeutima.

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

• Koliko će biti teško izaći iz sivila koje nam je pandemija donela i vratiti se u stare tokove života? Kako biste posavetovali ljude da se vrate "u normalu" posle 11 meseci života u strepnji i strahu? Hoćemo li opet umeti da se iskreno radujemo?

- Verujem da hoćemo, samo na drugačiji način. Iako smo bića navika isto tako se i jako brzo prilagođavamo, posebno ukoliko su u pitanju dobri, pozitivni aspekti. Lepo vreme i mogućnost provođenja vremena napolju će ubrzati vraćanje u stare tokove života. Ipak, biće i dalje potrebne mere opreza, tako da će što se toga tiče, “normala” će i dalje biti nošenje maski i držanja distance. Kad budemo mogli ponovo da putujemo svuda, svakako ćemo se još više radovati.

(Telegraf.rs)