"Kada žrtve nasilja ulaze u krivično-pravne postupke prolaze kroz traumu, a taman što zaleče rane"

Za žrtvu nasilja važno je da zna da je krivica uvek na počiniocu i da one nisu odgovorne za postupke onoga ko im je naneo zlo, ističe sagovornica Tanjuga, Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

Ona je objasnila da su nekada potrebni meseci, pa i godine terapije da žrtva shvati da ona nije kriva.

Povodom slučaja poznatog učitelja glume Mike Aleksića koga je glumica Milene Radulović javno optužila za silovanje, a navode o nasilničkom ponašanju potvrdili i drugi polaznici škole, Macanović smatra da je potrebno napraviti razliku u ovaklvim slučajevima - jer, kaže, nije isto da li je nasilnik nepoznata osoba ili neko kome je žrtva ukazala poverenje.

Navodi da su istraživanja pokazala da postoje tri načina na koja žrtva reaguje u stresnim situacijama.

- Jedan način jeste da se borimo, drugi da bežimo ako možemo i treći da se "zaledimo". To je nažalost ono što se dešava, naročiti mladim osobama, devojkama koje su žrtve silovanja, a to je da se one izmeste kada se to dešava, kao da se njima ne dešava - objašnjava Macanović.

Kaže da se tako naš mozak štiti i na neki način prevazilazi stresnu situaciju.

- Mozak takođe zakopa to traumatično sećanje, tako da kada bi žrtve i odmah prijavile nasilje, njihove izjave bi bile vrlo rascepkane - ukazuje ona.

Jedan od razloga zašto žrtva ne prijavljuje nasilje, jeste ucenjivanje nasilnika, kaže Macanović i napominje da nasilnik nije uvek takav, već ima i dobre periode kada je, kaže, divan prema žrtvi iako je pre toga zlostavljao.

Macanović pojašnjava da to mogu biti mehanizmi nasilnika da odgovori žrtvu od prijave.

- Prvi put kada jedna devojka nije prijavila nasilje, ta osoba je nastavila to da radi - ukazuje Macanović.

Ona smatra da je izuzetno važno da deca mogu otvoreno da pričaju sa roditeljima, te da im roditelji pričom ukazuju na primere nasilja i kako da odreaguju u takvim situacijama.

- Roditelji moraju da uspostave takav odnos sa decom da dete može da im kaže šta god mu se desilo u životu, da nema sramote i straha. I taj odnos poverenja roditelj mora da gradi sa detetom od malih nogu - ističe Macanović.

Ona, međutim, ukazuje i da je "napravljen" takav sistem u društvu koji kontroliše decu i "zabranjuje im" da se obrate roditeljima, jer bi, oni nakon toga za svoje vršnjake ispali "mlakonje".

Macanović smatra da je problem i u, kako kaže, višegodišnjim izbegavanjima države da se ozbiljnije posveti pitanju seksualnog nasilja, pre svega u školama.

- Kada se neki slučajevi dese, ni nastavnici ni profesori ne znaju kako da reaguju i to je ono što je loše. Nemamo tu otvorenost da sa decom pričamo o tome i deca nažalost više saznaju na ulici, putem Interneta, nego što saznaju kod kuće - kaže Macanović.

S druge strane, kada žrtva istupi u javnost i otkrije da je doživela neki vid nasilja, važno je da ima podršku institucija, medija...

- Žrtve kada ulaze u krivično-pravne postupke prolaze jednu drugu vrstu traume, gde se od žrtava očekuje da one ponovo ispričaju šta im se desilo i taman što zaleče rane, kreće ponavljanje priče koja vraća u traume - objašnjava Macanović.

Ukazuje, međutim, da bi žrtve trebalo da pričaju o tome tek kada sve prođe, kada ona psihički bude spremna.

- Pre toga institicije bi trebalo da ih čuvaju od toga, da daju što manje iskaza - kaže sagovornica Tanjuga.

Ističe da u Autonomnom ženskom centru, posvećen podršci žena koje su pretrpele nasilje, imaju važnu tezu, a to je da se ženama nikada ne postavlja pitanje - zašto.

- Žene stalno imaju potrebu da se pravdaju, zato što su stalno optuživane da su one za nešto krive. Šta god da radite u životu niste zaslužili da budete silovani ni pretučeni, niti da vas bilo ko na bilo koji način zlostavlja - zaključila je Macanović.

(Telegraf.rs)