Zašto pacijenti pokušavaju samoubistvo u kovid bolnicama? Psiholog objašnjava taj trenutak očaja

U poslednje vreme sve češće do nas dolaze tragične vesti o pokušajima samoubistava. Pre neki dan, pacijent (75) u KBC "Dr Dragiša Mišović" u Beogradu izvršio je samoubistvo skokom sa prvog sprata ove zgrade. Kako saznajemo, muškarac je u ovoj bolnici ležao jer se lečio od korona virusa i nije bio životno ugrožen. Takođe, danas nas je dočekala vest da je pacijent zaražen korona virusom skočio kroz prozor leskovačke kovid bolnice, pokušao sebi da prereže vrat i potom preminuo. A juče nas je sve potresla i vest o 14-godišnjoj devojčici iz Valjeva, koja se otrovala lekovima jer je roditelji nisu pustili na žurku.

Stoga se opravdano pitamo u kojoj meri je pandemija korona virusa pogodila naše mentalno zdravlje. U potrazi za odgovorima, obratili smo se psihologu Aleksandri Janković.

Šta doživljavaju ljudi u kovid bolnicama?

Činjenica je da je boravak u takvoj atmosferi gde su svuda naokolo teški bolesnici doslovno bore za vazduh, potresan i za one sa najstabilnijim mentalnim sklopom. Svakako ovakvo okruženje ne može da bude bez uticaja na one koji leže u kovid bolnici čak i kada je njihova klinička slika lakša.

- Boreći se iz dana u dan sa tegobama, osoba počinje da razvija neku vrstu depresivnosti. Ukoliko su to hipersenzitivni ljudi, koji su već skloni tome da stvari vide na pesimističan način, nije retko da se kod njih pojave suicidalne ideje, koje ponekad mogu da se završe fatalnim ishodom - kaže Aleskandra.

Ona smatra da tim ljudima može da pomogne i zdravstveno osoblje koje se zaista trudi, ali i drugi pacijenti koji imaju pozitivnu enegiju. Snaga tih ljudi i te kako utiče na one koji su poljuljani ili se osećaju depresivno.

- U velikom broju slučajeva to su ljudi koji imaju neku vrstu predispozicije da lošije reaguju na stresne situacije. Sa druge strane postoje i takve osobe koje su u veoma teškom zdravstvenom stanju, ali izvlače se zahvaljujući svom "nepopravljivom optimizmu"- tvrdi psiholog.

- Uvek postoji neko svetlo na kraju tunela koje ne treba zanemariti. Glorifikovati ili biti na strani toga da je samoubistvo neki herojski čin je zaista pogrešno. To je čin ekstremnog sebičluka i omalovažavanje čitavog truda ljudi koji su se borili za naš život i porodice koja iščekuje povratak pacijenta - izjavila je Aleksandra.

Pandemija korona virusa je kriza čitavog čovečanstva

Iako je naravno ljudima u kovid bolnicama najteže, ne postoji niko na koga ova pandemija nije uticala. Budući da je čovek društveno biće, najteža kazna za sve nas jeste izolacija ili samoća, i baš je to nešto sa čim se čovek psihički najteže bori.

Jankovićeva je objasnila da je ovo velika kriza za čitavo čovečanstvo, ali ona veruje da iz svake krize čovek može da izađe jači i bolji. Svi se osećamo kao da nam je neko izvukao tlo pod nogama, a na nama je kako ćemo da se dočekamo.

Naravno to se odnosi na odrasle, mentalno zrele ljude, međutim, često smo skloni tome da zaboravimo na one koje je pandemija korona virusa omela u odrastanju. Aleksandra smatra sa su adolescenti deo populacije kojima je ova pandemija pala najteže u psihološkom smislu.

Kako ova kriza utiče na mlade?

- Tinejdžeri su skoni tome da krše pravila i pokazuju bunt prema svemu što je ustaljeno. Zato se u tom uzrastu oni osećaju spremnim da "reformišu svet". Ja mislim da je to deo populacije kojem je sada najteše u psihološkom smislu jer ovo je njihova mladost, koja im je u jednom trenutku gotovo oduzeta - objasnila je.

Mladima je vršnjačka grupa i komunikacija sa prijateljima ne samo potrebna, već to predstavlja nezamenjivu komponentu u njihovom odrastanju. Iz tog razloga su sve mere restrikcije za njih stresne.

- Jako je važno voditi računa o adolescentima, jer naivna je pretpostavka  da oni nemaju problema ili da su njihovi problemi banalni. Nikako ne možemo banalizovati njihove probleme - upozorava Aleksandra.

Ona je naglasila da roditelji sada zaista moraju da pokažu ekstremni napor, i da se bave "sitnim" problemima koji muče njihovu decu.

- Naravno, važno je da mladi očuvaju kontakte sa vršnjacima, poštujući sve mere. Za njihov pravilan razvoj bitno je da održe komunikaciju sa svojim prijateljima. To je prosto faza života u kojoj, da biste došli do identiteta, odvajate se od porodice i okrećete se svojim vršnjacima koje ste vi birali i doživljavate ih kao mnogo veće autoritete, nego što su bili roditelji - objasnila je Jankovićeva.

Šta bi moglo da bude rešenje?

- Zaista mislim da i sami roditelji ne treba da upadnu u paniku, pa da deci brane sve živo. Moraju da imaju neku vrste komunikacije sa decom, kao i da im pruže mogućnost za svakodnevne male radosti - rekla je Aleksandra.

Međutim, nisu samo mladi oni koji se trenutno osećaju nervozno i ugroženo. Mnogi su, verovatno, primetili i kod sebe da im izlasci napolje ne pričinjavaju radost, već predstavljaju dodatni izvor nervoze.

Janković smatra da je veoma važno da budemo svesni toga i da vodima jedan unutrašnji dijalog sa samim sobom i da sebe teramo na bolje raspoloženje i zdravije reakcije.

- One sekunde kada izađete napolje opet ste u nekoj različitoj situaciji, pa možda vam se neko i osmehne. Pa bi to moglo da bude i rešenje. Nađite povod da učinite neko sitno dobro delo za poznanike, ali i za strance. I vi ćete se osetiti bolje, a ta druga osoba ide kući sa jednim pozitivnim iskustvom - zaključila je ona u razgovoru za "Telegraf".

(Telegraf.rs)