Psihoterapeut otkriva sve o poremećaju od kog pati 10 odsto populacije, a kojem se jako malo zna

Foto: Shutterstock

Često u prolazu, na društvenim mrežama, u prevozu, bez zadrške za nekoga kažemo da je ludak, šizofreničar, bipolaran... i tako se olako služimo psihijatriskim terminima koja se odnose na duševne bolesti ili poremećaje.

Preporučujemo

Koliko smo mi sami kompetentni da odredimo ono što je društveno prihvatljivo? Gde su granice, ko ih je postavio i sa koje strane granice se mi nalazimo?

Psihoterapeut Gordana Vesković dala nam je odgovore o problemu o kome se najmanje priča, a obuhvata 10 odsto populacije - granični poremećaj ličnosti. U psihijatriji se smatra relatvno mladom dijagnozom. "Smeštena" je u međuprostor između neuroze i psihoze.

Najkraći opis za borderline personality disorder, jeste u biti nedozrela ličnost najčešće zbog lošeg roditeljstva koje su ove osobe imale. u detinstvu.

- Granični poremećaj ličnosti je uslovljen ranim emocionalnim traumama izmedju 18. i 36. meseca života, usled pretnje napuštanjem ako se ne odazovu majčinim zahtevima. Dete počinje da se plaši da bude odvojeno od (najčešce zavisne) majke i polako se odriče samostalnosti. Na prve pokušaje upoznavanja sveta oko sebe umesto podržavajućeg i ohrabrujućeg  ponašanja, dete se sreće sa majkom koja biva odsutna, nezainteresovana, hladna, tužna ili ljuta. Tako dete zadržava u sebi ljubav ali i depresiju jer je stalno prisutna opasnost od gubitka ljubavi majke - objasnila je Gordana kako se ovaj pormećej razvija.

Foto-ilustracija: Shutterstock

- Dva doživljaja majke, dobar i loš, ostaju razdvojena u iskustvu i sećanju, umesto da se integrišu. Taj obrazac razdvajanja ili cepanja prati njihove emocionalne veze u kasnijem životu - rekla je psihološkinja.

Osobe sa graničnim poremećajima ličnosti karakteriše i to da vole bez izuzetka ili ne vole u potpunosti. Svet posmatraju crno-belo. Prema rečima  psihološkinje Vesković, one ne mogu da povežu, bar malo, suprotna osećanja. Mogu da razvijaju takva osećanja  i prema bliskim osobama. Danas ih razumeju i vole, a sutra možda osećaju suprotno.

Ovo su osećanja koja se naglo i ekstremno smenjuju kod borderlajna.

- Postojanje depresivnih i anksiznih simptoma, impulsivnost, niska tolerancija na frustraciju, sklonost rizičnim ponašanjima i ponašanjima koja odlaze u svoju krajnost, kao i povremene paranoidne reakcije, svrstavaju graničnu strukturu ličnosti izmedju neuroza i psihoza - zaključila je psihoterapeutkinja kroz iskustvo i praksu.

A, da li postoji lek za granični poremećaj ličnosti?

U lečenju granične strukture se pojedini simptomi poput anksioznosti, depresivnih epizoda i paranoidnih reakcija, mogu tretirati medikamentima, ali oni nisu deo primarne treapije. Ključna je psihoterapija gde psihoterapeut postaje faktor integrisanosti, oslonac, biće koje vodi ka celovitosti, a ne podeljenosti unutar ličnosti. Moguće su faze pasivno agresivnog odbijanja terapijskog odnosa ili izuzetne vezanosti za samu ličnost terapeuta, upozorila je psihoterapeutkinja.

Osobe sa  graničnim poremećajem ličnosti smatramo za "teške" osobe koje ne mogu ostvariti dugoročne i dugotrajne emotivne i sociološke veze.

- Borderline su osobe koje imaju otežano poimanje realnosti i nestalnost emocionalnog doživljavanja bliskih osoba. Postoji sumnja i strah od iracionalnog napuštanja što one same teško podnose. Osoba oseća neizvesnost, nesigurnost u poimanju sebe i drugih, moguća je derealizacija i depersonalizacija, pomalo zbunjenost, i osećaj  da se  ne stoji "čvrsto na svojim nogama" - objasnila je Gordana.

Foto-ilustracija: Shutterstock

Greška je misliti da je ključni simptom kod ovakvih slučajeva - asocijalnost. Oni, zapravo imaju problem, kako je navedeno, da ostvare čvrste veze i odnose.

Prema rečima Gordane Vesković, osoba sa graničnim poremećajem ličnosti nije asocijalna već ima problem i teškoće prilikom ostvarivanja spontanog emocionalnog odnosa.

Ono što je utešno jeste da u slučaju podržavajućeg ponašanja okoline, osoba može delovati funkcionalno. Sa godinama se većina simptoma spontano ublažava i osoba postaje sigurnija i delotvornija nego što je bila u mladosti.

Ovakvim osobama, podrška bližnjih i okruženja je od velikog značaja, a psihoterapija je dug i neizvestan proces sa takođe neizvesnim epilogom, ali ipak neophodan.

(Telegraf.rs)