"Posle 4 dana od testiranja na kovid završio sam na respiratoru. Ponovo sam učio da hodam i govorim"

Sada već svi znamo osobe koje su imale kovid 19, sa slabijim ili težim posledicama. Međutim, retko koji pacijent se "izvukao" nakon što je 35 dana bio priključen na respirator, zbog obostrane upale pluća i kritičnog stanja.

Tibor Pap je rođen 1970. godine u Novom Sadu, a mnogim sugrađanima je poznat kao čovek koji se bavim muzikom u organizatorskom smislu: decenijama radi ozvučenje i rasvetu za koncerte, organizuje karaoke, pušta muziku... Svojevremeno je bio tehničar koji namešta instrumente kultnog benda "Ekatarina Velika", kao i muzički urednik na nekadašnjem radiju "Dunav". Pamte ga i kao di-džeja iz diskoteka "Paradiso", "Kogo" i subotičke "Lifke". Poslednjih 20 godina okrenut je najviše ka organizaciji karaoka po novosadskim lokalima, s obzirom na to da poseduje svu potrebnu opremu.

Ipak, tema intervjua sa Tiborom nije prisećanje na Novi Sad i njegovu muzičku scenu iz nekih lepših vremena, iako nema sumnje da bi na sve te teme imao da kaže mnogo toga zanimljivog.

Povod za razgovor je činjenica da je Tibor čovek koji je koronu upoznao iz najgoreg ugla – sa respiratora. Svoje iskustvo, od prvih simptoma virusa, preko respiratora pa sve do kućnog oporavka, bez zadrške deli sa čitaocima portala Moj Novi Sad.

"Svi kijaju i kašlju, a niko ne nosi masku"

- Pretpostavljam da sam se razboleo na poslu - kaže Tibor. - Već godinama radim kao službenik obezbeđenja u PIO fondu, u isplatnoj službi. S obzirom na to da je od početka pandemije tamo zabranjen ulaz strankama, dužnost mi je bila da stojim kod vrata i preuzimam potvrde, što znači da sam bio u kontaktu sa velikim brojem ljudi. Naravno da sam nosio masku i rukavice i koristio dezinfekciona sredstva, ali znamo da se ovaj virus  može dobiti i malom nepažnjom, recimo ako mahinalno dotaknemo nos.

Sredinom jula, bio je petak, završio je sa poslom i stigao kući. U subotu ujutru probudio se sa osećajem da ima temperaturu.

- Pošto je toplomer pokazivao 38 stepeni, popio sam paracetamol, ali temperatura nije spala ni u nedelju, a te večeri osetio sam da pomalo gubim čulo ukusa. Pozvao sam ćerku i zeta, koji su me sutradan, 13. jula, odvezli u kovid ambulantu u Zmaj Ognjena Vuka. Izvadili su mi krv i uradili rendgen pluća.

Iako su rezultati testa pokazivali da sam negativan na korona virus, zbog stanja pluća dali su mi uput da se javim u Infektivnu kliniku, gde sam odmah otišao. Ispred je bilo milion ljudi, svi kašlju i kijaju, a niko maske ne nosi. Čekao sam jako dugo, na red sam stigao tek oko 19 časova. Doktorka na prijemu je pogledala nalaze koje sam doneo i saopštila mi da treba da ostanem da ležim na Infektivnoj - priseća se Tibor.

Iste večeri su ga primili na odeljenje, gde je prespavao. Sutradan ujutru urađen mu je rendgen.

- Imao sam tada oko 135 kilograma, pa su se bolničari dobro namučili da me u nosilima prenesu, s obzirom na to da na Infektivnoj nema lifta, a noge su mi već tada otkazale. Narednih dana stanje mi se rapidno pogoršavalo, da bi me 17. jula prebacili na bivšu Ortopediju, gde sam završio na aparatima. Zajedno sa mnom, iz istih razloga prebacili su i dve žene i jednog momka od tridesetak godina, za kojeg sam posle čuo da je umro. 

"Danima sam bio u komi"

Posle samo četiri dana od testiranja i prijema Tibor je završio na respiratoru:

- Pluća su mi otkazala, i to oba plućna krila, a za njima i jetra, pa bubrezi. Bio sam u vrlo kritičnom stanju. Sem gojaznosti, pre dolaska u bolnicu nikakav drugi zdravstveni problem nisam imao. Jedne večeri nisam mogao da nadišem. Kad su mi dali bocu sa kiseonikom, osećao sam se super, pa sam i zaspao. Posle toga se više ničega ne sećam, jer sam, kako sam posle saznao, bio danima u komi, a imam osećaj da sam spavao jedan dan.

Sećam se da sam sanjao, kao kad regularno spavam. Čak sam imao i smešan san, kako ležim u nekoj hali na kraju Dunavske i u posetu mi dolaze Peđa Stojaković i Tajson. U snu su čak hteli i da se slikaju sa mnom.

Među dobrim prijateljima Tibor ima i neke medicinske radnike, pa su se u tom periodu raspitivali za njegovo stanje kod čelnih ljudi i saznali da mu lekari prognoziraju jako male šanse za preživljavanje. Uspeo je da se izvuče samo zahvaljujući jakom srcu.

– Probudili su me u Kliničkom centru, gde sam ležao još nekih nedelju dana, jer se čekalo da budem dva puta negativan, kako bi me primili u Kamenicu. Gledao sam kako čoveka, koji je samo odjednom počeo da se guši, reanimiraju na moje oči, a svega ostalog se sećam kao kroz maglu.

Na Institutu u Sremskoj Kamenici praktično je počeo Tiborov oporavak:

– Moram reći da je na Intenzivi tamo sve savršeno organizovano – od dežurnog osoblja do higijenskih uslova. Bio sam nepokretan, jer su mi, dok sam bio u komi, atrofirali mišići, pa su mi praktično drugi ljudi pomagali oko higijene. Čak su mi i zube čistili. Nisam mogao da govorim, jer sam imao kanilu u grlu, niko još uvek nije mogao da me posećuje, niti sam smeo da koristim mobilni telefon. Prvo sam non-stop bio na kiseoniku, a kasnije sve manje. Tamo nemaš šta drugo nego da neprestano gledaš u plafon.

Nisam osećao nikakve bolove, jedino nisam mogao da hodam. Međutim, kad su me prebacili na poluintenzivnu negu, u plućima su mi našli gnoj, koji su mi drenirali kroz leđa. E, tog bola se jako dobro sećam, plakao sam kao dete. Zbog toga sam završio na odeljenju za sepsu, odakle su me otpustili tek kad u plućima nije bilo traga gnoja.

Kada su mu rekli da ide kući, Tibor se najpre obradovao, dok se, kako kaže, nije setio da živi sam, a da neko vreme neće biti u stanju da brine o sebi. Nije verovao da mišići mogu tako brzo i u tolikoj meri da atrofiraju.

- Ništa nisam mogao sam, ni na toalet. Sve sam morao ponovo da učim: da hodam, govorim, pišem... Srećom, meni bliski ljudi su se dobro organizovali da mi pomognu, pa su se smenjivali moja ćerka i dvojica kumova, muzičari Bubika i Željko. Po prirodi sam optimista, pa se zato sve vreme psihički solidno držim - deli Tibor svoje iskustvo.

"Stao sam na noge u septembru"

Dva meseca je u kućnim uslovima, a i dalje se oporavlja. Na pitanje kako se sada oseća, Pap kaže:

– Morao sam učiti ponovo da dišem, govorim i da hodam, bukvalno. Ćerka mi je angažovala privatnog fizioterapeuta, pa redovno radim vežbe. Hvala bogu, uspeo sam da stanem na svoje noge negde u septembru. Leva ruka mi je bila u potpunosti neupotrebljiva, pa nju još uvek razrađujem. Na peti sam dobio dekubitus od ležanja, praktično otvorenu ranu koja se zagnojila i sad i to lečim, dolazi mi patronaža svaki dan. Kada sam pre mesec dana bio na kontroli u Kamenici, oblio me je hladan znoj i pao sam u nesvest od napora.

Lekari su mi rekli da pre februara ne razmišljam o povratku uobičajenom životu i radu. Prošetam malo po stanu i to je to. Uz pomoć štapa siđem dole sa prvog sprata, stignem do parkinga ispred zgrade i moram da se vratim. Ne mogu da nadišem vazduh, brzo se umaram, kad malo duže pričam moram da ispauziram. Organizam je iscrpljen, "baterije" su se ispraznile i ne mogu još da se vratim u normalan tok života. Jedina dobra stvar u celoj priči je što sam skinuo 30 kilograma, nisam se prepoznao kad sam se prvi put pogledao u ogledalu.

Dodatna otežavajuća okolnost je i to što je u međuvremenu ostao bez posla. Tibor kaže da je bio zaposlen preko ugovora o privremeno-povremenim poslovima, pa je, kako je isteklo tri meseca od poslednjeg potpisivanja, dobio otkaz:

- Pošto više nemam prava na bolovanje, ostao sam bez ikakvih primanja. Kad se oporavim do kraja, ostaje samo nada da ću uspeti da nađem neki posao. Da nemam ćerku, ne znam kako bih, već bi mi isključili struju. To je strašno, jer niko nije želeo da se razboli od kovida.

Tibor ističe da su ljudi nepoverljivi, zafrkavaju se, kuju teorije zavere, nisu svesni ozbiljnosti ovog virusa dok neko njihov ne prođe ovako kako je on prošao.

- Poručio bih da vode računa, da nose maske i zaobiđu masovna okupljanja. Sve što rade, rade prvenstveno sebi i svojima. Ova bolest može da bude zaista teška. Pamet u glavu. Iskoristio bih i priliku da se zahvalim svim doktorima koji su me lečili i medicinskom osoblju koje me je negovalo.

(Telegraf.rs)