Ovako izgleda kada korona uđe u dom: Iskrena ispovest o paklu tročlane porodice iz Beograda

foto: pixabay.com

Borba sa korona virusom odvija se u mnogim domovima širom Srbije, ali i sveta. Pored simptoma, javlja se strah od neizvesnosti kako će teći sama bolest koja je krajnje nepredvidiva. Porodica ove Beograđanke nije imala teške simptome covid 19, ali bitka nije bila nimalo laka…

Preporučujemo

Hiljade ljudi bori se ovih dana sa korona virusom u svojim domovima. Samo oni između četiri zida znaju koliko je teška i neizvesna borba sa ovom bolešću. Ovo je priča Jelene M, (45), žene koja se suočila sa svim problemima koju nosi covid 19. I odmah da kažemo, ova porodica imala je sreću da dobije blažu kliničku sliku bolesti. Jelenina borba počela je otprilike pre dve nedelje…

Bilo me je strah da spavam

Noć je duga, sedma po redu… Gledam u plafon na kojem se smenjuju senke farova kola koja povremeno prođu. Glava mi je teška, još teže gutam. Ali oborila sam temperatru…

– OK, kažem sebi, to je prvi stepenik u borbi protiv korone… Dobila sam prvu bitku, prokletnice! – “svađala sam se” sa koronom onako sama u gluvo doba noći.

U stvari, bilo me je strah da spavam, jer sam se stalno prisećala onih priča iz covid bolnica.

Iako se o koroni priča neprestano, sa njom ležemo i ustajemo. Nisam se ni najmanje nadala da će baš mene da ščepa. Sve preporučene mere sam poštovala, nosila rukavice čak u prodavnici, bez maske ni do kante za đubre… Ali uzalud, virus je našao put do mene.

Mislila sam da je prehlada

Prva tri dana sam mislila da je možda obična prehlada, bežala sam od pomisli da stanem u red ispred covid ambulante. Ali bilo je neizbežno, ostala sam bez čula mirisa. Četvrtog dana sam se testirala. Živim sa mamom i sinom u istom stanu, pa sam najviše zbog majke na testiranje povela i sina srednjoškolca. On nije imao simptome, ali za svaki slučaj. Plašili smo se zbog mame, ipak ima 70 godina.

Samo da se mama ne razboli

Dok smo se vraćali sa testiranja, kroz glavu su mi se samo vraćale slike: gde smo i koliko bili u kontaktu sa mamom, zajedničko kupatilo, kuhinja, moje maramice, peškir, da li sam je zagrlila koji put. Strah neopisiv, gori od same nemoći, temperature i bolova u celom telu.

Kada smo joj javili da se vraćamo, mama se organizovala tako da nas skoro ne viđa. Sve je izluftirala, posteljinu promenila, oprala podove, kvake. I da, sve je još i dezinfikovala u alkoholu. Njena soba bila je zatvorena.

Pozitivni i očajni

Sve je ovo bilo nažalost s razlogom… stigli su rezultati testa. Moj test na covid 19 – pozitivan!

Još jedan udarac maljem u glavu – i sin pozitivan na covid 19!

Srećom, na pregledu mi je ustanovljeno da pluća nisu zahvaćena, dobila sam terapiju, vitamine, antibiotike. Svega sam se pridržavala što su lekari preporučili.

Sin, iako bez simptoma, odmah se zatvorio u sobu i odlučio da ne vidi baku dok ne ozdravi, ma koliko trajalo.

U kući kao u tamnici

I mama je bila odlučna. Ne ostavlja nas same, bar dok nama ne bude bolje. Uostalom, nije sigurna da nije zaražena.

Izlazila je samo do kuhinje da nam skuva čajeve i obroke maskirana od glave do pete. Srećom, imamo dva toaleta u stanu, pa je u kupatilo ulazila samo da se okupa. I to sa svim mearama opreza. Brigu o nabavci iz prodavnice i sa pijace, ponekad i kuvanju, preuzela je moja sestra. Sve nam je ostavljala ispred vrata stana.

Strah se uvukao u nas troje u kući, svako je za svakog brinuo. A sestra je brinula za nas sve jer nije mogla da bude sa nama. Bespomoćna, delila je savete onako kroz zatvorena vrata.

Petog dana moje borbe protiv korone simptome je dobio i sin! Temperatura je skočila na 38, bolelo ga je blago grlo, ponekad je kašljucao. Povremeno ga je drmala jeza, noge su mu bile hladne i nikako nije mogao da ih ugreje. Ponovo odlazimo kod lekara, peške, sva sreća blizu nam je, jedva smo se dovukli. Dobija i on terapiju.

Njegovi simptomi blagi, moji malo žešći, ali opet, mislila sam, mama je dobro. Čujemo je iza zatvorenih vrata kako nam govori da se odlično oseća. I da ne brinemo.

Temperatura nas je drmala po dva-tri sata, sledeća dva dana u više navrata, noću i danju. Muk u stanu, ni TV nismo mogli da gledamo, samo smo ležali omamljeni virusom. Osećali smo se kao zarobljenici u vlastitom stanu. Svako u svojoj sobi. Sve potrebno ostavlja se ispred vrata. Kada neko izlazi do kupatila, ono drugo dvoje ne mrda iz svojih soba (tamica).

Jedina veza sa svetom bila je – mobilni telefon. Ponekad sam ga gasila, strašne su mi bile brojke umrlih i hospitalizovanih, nisam htela da budeo deo te statistike. Još kad pročitam, do juče mlad i izdrav, a danas se bori za život, bilo je previše!

Nastavak teksta pročitajte na portalu E-klinika...

(Telegraf.rs)