Sto tekstova profesora Dikića u Telegrafu: Sve što ste hteli da čitate, a niste imali gde

Stalni kolumnista Telegrafa, Prof. Dr Nenad Dikić, objavio je svoj 100 tekst za naš portal, a prethodnih dve godine mogli ste da čitate vrlo zanimljive teme o dopingu, zdravlju, trčanju, ronjenju, sportu, srčanim problemima sportista, kao i o kovidu 19.

• Kako je uopšte došlo do toga da pišete kolumnu u Telgrafu?

-Ne tako davno mi je gospodin Jevrosimović ponudo da pišem kolumnu na telegraf.rs. Na pitanje ko još piše, odgovor je „Niko, samo ti i ja“. U suštini nije to klasična kolumna, jer je teško pronaći moje članke bez „Google“ pretraživača, ali je bar zabavno.

- I ne samo zabavno, jer se ispostavilo da je interakcija postignuta, možda ne baš uvek na radost svih. Ljudi ne slaži baš uvek oko toga šta ja mislim da je istina, iako sam se uvek trudio da budem argumentovan. Zbog toga sam od skora počeo i da navodim izvore kao u nekom naučnom radu.

• Koliko Vam pomažu novinari telegraf.rs?

Pa da njih nema ne znam ko bi objavio moje tekstove. Jedino što nisam uspeo da kontrolišem je naslov, jer je njih uglavnom smislio Dragutin Stojmenović, koji na novinarski, često senzaciolistički (telegrafski) naziv davao naslov koji je trebalo da izazove publiku.

- Mislim da je imao polovični uspeh, ali sam siguran da njega nije bilo ne bi potrajalo ni moje pisanje, jer je on ipak najviše vodio računa da moji članci ugledaju svetlo dana. U suštini naslove i slike možete posmatrati kao njegovo autorsko delo, a tekst moje. Drago mi je ako sam ga inspirisao, čak i onda kada je naslovom promenio poruku mog teksta. Možda bez njegove intervencije ne bih ni imao skoro 5000 šerova i preko 200 komentara.

• Koliko Vam pomažu novinari telegraf.rs?

Pored Dragutina Stojmenovića, novinara sportske rubirke, još jedna osoba je učinila da se steknem samopouzdanje neophodno za pisanje. Pregledala je svaki tekst i komentarisala šta joj se nije sviđalo.

- Posebno se trudila da ublaži kritiku onih koji će se prepoznati. Ti ljudi oko nas, koji nam u trenutku našeg života čine nešto nažao, nisu ništa zaslužili, a kamoli da ih spomenemo. Učio sam. Stekao sam konačno nekog ko pomaže meni. I nek ostane tajanstvena kao Modesti Blejz.

• Kažete da vaši tekstovi imaju dosta šerova?

Suštinski deseta šerova napravim sam, šaljući tekst mojim prijateljima. Onda se to umnožava nekim virtuelnim putevima. Dugo sam imao najveći broj šerova za tekst o tome kako se naš narod odnosio prema Novaku Đokoviću i Ivani Španović. Onda je došao tekst o našoj Jeleni Bruks nakon osvajanja bronzane medalje u košarci i trudnoći u sportu. Desilo se taj članak bio podeljen još u većem broju.

- Konačno najveći broj šerova je imao članak o koroni koji sam napisao tako što sam prezentovao šta su radili kineski doktori u borbi protiv korone, pre svega zbog polu informacija kojima smo bili okruženi. Očigledno da je preko 700 ljudi to smatralo važnim.

• A koje su sve teme o kojima pišete?

Pre svega to je sport i sportska medicina, koju predajem na Univerzitetu Singidunum. Zatim doping koji predstavlja ekspertsko polje kojim se bavim poslednjih 17 godina. Medicina i klinička farmakologija imaju posebno mesto, jer sebe pre svega doživljavam kao lekara. Konačno, ima članaka sa raznih putovanja, u kojima sam pokušao da ukažem pre svega na ponašenje ljudi.

• Šta bi ste želeli da poručite na kraju?

Želeo bih da se zahvalim redakciji telegraf.rs i svim novinarima. Neke sam upoznao, a neke nisam, ali su mi se svi našli u mnogim situacijama. Hvala pre svega Taletu, Tari, i Stefanu. U suštini najviše moram da se zahvalim Veselinu Jevrosimoviću, s koji se znam već trideset godina, jer da nije bilo njegovog lakonskog poziva „Hajde da pišeš kolumnu“ ne bi ni bilo mojih sto članaka u telegrafu.rs, a ne bih dobio ni toliko čitalaca, povećao broj onih koji se ne slažu sa mnom, ali i pronašao mnoge koji se slažu i stekao poligon gde mogu da kažem šta mislim.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum

(Telegraf.rs)