Grk (69) koji je proveo čak 30 dana na respiratoru: "Sve vreme sam imao lucidne i živopisne snove"

foto: Pixabay.com

24. aprila u 22 časa kola Hitne pomoći ušla su ulicu Sinasu u atinskom predgrađu Hajdari. Uprkos zabrani kretanja neki su se pojavili na ulici da vide o čemu se radi dok su ostale komšije bile na prozorima.

Preporučujemo

Čim su se vrata kombija otvorila ljudi su počeli da tapšu i navaijaju, dok je vozač ambulante zatrubio u jeku praznične atmosfere.

Izmučen, ali nasmejan jedini putnik izlazi uz pomoć medicinske sestre u dobro poznatoj zaštitnom belom odelu.

Bio je to jedan od najlepših trenutaka u životu šezdesetdevetogodišnjeg Kostasa Pergamalisa. Nakon više od mesec i po dana provedenih u bolnici, odnosno 30 dana provedenih na intenzivnoj nezi, konačno se vraća kući.

Ćerke i bliski rođaci ga uzbuđeno čekaju, doduše u nemogućnosti da ga zagrle onako kako bi želeli.

Unutra ga čeka supruga Jota, uznemirena od brige, ali i boravka kući gde se oporavila od korona virusa.

U „hladnoj“ statistici grčkih epimioloških službi gospodin Pergamalis bio je br. 63.

Kako je sve počelo?

Drama porodice Pergamalis počela je pre dva meseca.

- Kada je opština organizovala putovanje, odlazak u Svetu zemlju za nas je bilo ispunjenje svakog sna. Po tako povoljnoj ceni nismo mogli da ne otputujemo. Kada smo supruga i ja otišli 27. februara, situacija nije bila alarmantna. Problem je tek stigao do Italije, ali o Izraelu nije ni bilo reči. Nije nam ni pamet palo da bismo mogli biti u opasnosti – rekao je on za „Katimerini“.

Bolnica "Evangelismos" u koju je Kostas bio smešten / foto: Telegraf.rs

Neposredno pre dolaska jedna grupa Grka se vratila iz Jerusalima i podelila samo najlepše utiske.

- Putovanje je bilo predivno. Nije bilo nikakvih problema, prodavnice su radile normalno, svi su bili na ulicama. Međutim, za obilazak svih svetinja morali smo da čekamo duge redove. Bilo je ljudi iz svih delova sveta. Ostali smo sedam dana i bilo je to jedno prekrasno putovanje – istakao je.

Tog 5. marta par se vratio u Grčku. Bili su jako umorni, pa su odmah zaspali.

- Ujutru smo otvorili kofere i radili po kući. Već popodne je moja žena počela da oseća groznicu. Uzela je lekove i legla da spava. Nismo ni pomišljali na najgore. Ja od četvrtka do ponedeljka nisam imao simptome, a supruga jeste narednih desetak dana. Međutim, posle tih desetak dana i ja sam počeo da osećam groznicu. To mi je bilo čudno jer je retko kad imam, a i kad imam sve bolesti odbolujem na nogama. U utorak ujutru, mojoj supruzi se stanje pogoršalo i odlučili smo da se javimo lekaru – priča.

Neposredno pre odlaska u Izrael, Jorgos je proslavio 69. rođendan sa unucima Nikiforosom i Konstantinosom. Nije ni slutio koliko će vremena proći pre nego što će ih opet videti.

- U sredu ujutru nas je doktor pozvao i rekao da oboje dođemo. Tamo nam je saopštio da smo pozitivni i da Jota mora da ostane. Ja ih tada nisam brinuo previše, pa sam se vratio kući. Sve je to kratko trajalo jer se sledeće noći i meni stanje pogoršalo. Dobio sam strašno visoku temperaturu. Javio sam se lekaru i rekao mi je da smesta dođem u bolnicu. Čim sam stigao tamo, onesvestio sam se. Uplašili su se da sam dobio moždani udar, ali na kraju to nije bilo to.

Njegovo stanje se naglo pogoršalo, nije mogao da diše, a ni da se greće. Ipak, ono što ga je najviše čudilo jeste što se osećao jako izgubljeno. To je bilo popodne i kada su lekari odlučili da ga intubiraju.

- Jedno plućno krilo skoro da nije funkcionisalo. Poslednje čega se sećam su lekari sa maskama oko mene. Intubirali su me i poslali u bolnicu Evangelismos u Atini.

Ničega od 19. marta do 3. aprila se ne seća osim nekih čudnih snova. Neke od njih, najintenzivnije ne želi da deli.

- Sanjao sam svoje selo, porodicu, prijatelje. Imao sam toliko žive snove, osećao sam se kao da ih zaista proživljavam.

Ali, upravo ti dani kojih se ne seća bili su dani koji su odlučili da li će živeti dalje ili ne. Kasnije je saznao kako je bilo njegovoj ženi i ćerkama koje su pripremali na najgore.

- Probudio sam se u beloj sobi. Osvrnuo sam se oko sebe. Još jedan pacijent je bio pored mene, a razne mašine oko nas. Počeo sam da govorim nepovezano. Sada mi je smešno. Zamolio sam sestre da mi donesu mobilni kako bih mogao da pozovem suprugu. Sestre su rekle da će to učiniti čim mi bude bolje. Obavestile su ih da sam se probudio i to baš na Veliki petak. Zvao sam ih ubrzo i slušao kako plaču od sreće. Mislile su da me više nikada neće videti ali, eto, vaskrso sam – zaključuje gospodin Pergamalis.

(T.T./Telegraf.rs)