Borba s mislima, strah od zaraze i pranje ruku do besvesti: Kako izgleda spoj COVID19+OCD

Starim ljudima teško je u kućnoj izolaciji, hipohondri se plaše svakog uzdaha i izdaha, nervozni se svađaju sa ukućanima... Ali, oni koji posebne muke muče u vreme epidemije korona virusom su ljudi sa opsesivno-kompulzivnim poremećajuem (OKP ili OCD).

Znate one šale sa brojanjem koraka, vraćanjem po tri puta da bi se proverila pegla ili kvaka. I da, obavezno držanje asepsola na stolu još dok se nije znalo za koronu, dosadne i nebitne misli koje se ponavljaju i "vrte" u krug, panika ako nestane sapuna...

To je u najkraćem prikaz OCD, poremećaja koji mnogi imamo u manjoj meri, pa se na njegov račun svi šalimo. Postoje i ozbiljniji, nimalo jednostavni slučaji, ali i oni koji zahtevaju psihijatrijsko lečenje. I sam patim od OCD, ali priznajem da nemam sve ove simptome koje ću navesti, iako ih odlično razumem. Pokušao sam da, na osnovu iskustva, ličnog i tuđeg, obuhvatim sve potencijalne aspekte tog "ubistvenog" spoja COVID-a i OCD-a.

"Šta ako, šta ako?"

Još dok su mnogi opušteno živeli i radili, hipohondri, a i to je, po meni, jedna vrsta praktikovanja opsesivnih misli, krenuli su da paniče. "Šta ako ovo dođe kod nas? Šta ako se svi zarazimo? Koliko će ljudi umreti?" I da razjasnim, nije to ona površna i normalna zabrinutost. Pravi hipohondar će u svojoj glavi razvijati čitave scenarije, uzimati sve moguće varijante u obzir, pronalaziti sebe i svoje bližnje u bolničkom krevetu, okružen ljudima u skafanderima.

On će sebe mučiti ovim slikama.

To nisu misli koje traju 5 minuta, 10 minuta, one mogu da traju ceo dan, nekoliko dana, pa i duže. Što više mislimo, tih misli je više, što se više tešimo, nesigurnost raste i traže se nova "objašnjenja"...

Nema asepsola!

I - korona je stigla. Neprijatna vest za sve koji imaju OCD: Nema asepsola, nema alkohola, možda ni vlažnih maramica, sapuna? Pa, svako od nas koji patimo od OCD i inače je imao taj asepsol na stolu. Kako živeti bez dezinfekcije?

Naravno, ta naša potreba za dezinfekcijom samo je delom realna - u pitanju su, zapravo, kompulzije, da se neke površine redovno brišu, kako se neka "prljavština" ne bi širila dalje i "zagađivala" nas i naše najbliže ljude.

A ta "prljavština" opet je, nešto, što je u našoj glavi. To može materijalno biti i komad odeće kojim smo se naslanjali u gradskom prevozu. Ali, mašta koju ovaj poremećaj raspaljuje od "muve" može da napravi "magarca".

I tu nema neke kontrole - u tome što smo umislili vidimo kontaminaciju koja se širi i širi, opterećenje i panika rastu... I tako, iz dana u dan. Asepsol, sapun i slično, samo pomažu da čišćenjem predmeta malo očitstimo i te naše misli... A ako ga nema, zaista je teško.

Perite ruke!

Često pranje ruku jedan je od gotovo univerzalnih problema ljudi sa OCD. I to pranje može biti samo situaciono - na primer, kući ih ne peremo dovoljno, ali na poslu preterujemo. Ili, posle nekih radnji vezanih za iracionalne misli baš preterujemo. U tom pranju moramo da se suzdržavamo, jer koža ne podnosi toliko sapuna. Postaje suva, javlja se dermatitis, crvenilo...

A sad - kontra naedba: Perite ruke. Em je više pranja, em više misli oko toga kad treba da ih peremo. Jer, svesni smo da ih često peremo nepotrebno, ali kada je stvarno potrebno?

Kada čujete sve te mere predostrožnosti, proradi malo i hipohondrija, i onaj strah da ćete vi da naudite nekome ako ne operete dobro ruke, ako dunete, zakašljete se, kinete... Suština poremećaje je - nesigurnost.

Pa, iako smo malopre prali ruke bez razloga, nismo sigurni da li smo sad zaista "dotkali" virus - hajde da još jednom operemo, za svaki slučaj...

Da ne pričamo o strahu da li je neko nama preneo bolest, da li ćemo mi nekome preneti, da li smo dotakli nešto što nije trebalo i da li smo zbog toga "krivi"... Jer činjenica da mi aktivno nešto možemo da "pokvarimo" i tera nas da "peremo" ruke, "peremo misli" i preispitujemo se.

Sedi kod kuće!

Najgora stvar za osobu koja ima razvijene simprome OCD jeste da sedi i "uživa". Nama treba rad, kretanje, a lekari često preporučuju i fizičku aktivnost.

Sada, toga nema. Sedi se kući, vrzmaju se misli, a OCD lako prelazi i u neke druge emotivne probleme, tipa blaga depresija ili pojačana agresija.

Da li sam zaražen?

Ako je "tema" opsesivne misli pitanje da li ste zaraženi, to neće biti kratko, obično preispitivanje. Poremećaj ćete prepoznati ako, dok odmarate, neprestano i u krug ponavljate neka pitanja u vezi sa korona virusom, dok neprijatnost i anksioznost rastu. Obično se te misli fiksiraju za neke radnje koje možda i nisu relevantne, ali i ako jesu, one su samo deo od mnoštva rizičnih radnji koje bi mogle da dovedu do infekcije.

Na primer, počnete da razmišljate samo o jednom trenutku: "Zašto sam se golom rukom uhvatio za vrata apoteke?", a onda sledi lavina pitanja: "Mogao sam da se ne uhvatim za ta vrata", "Da sam samo malo pazio, pa da se ne uhvatim", "Eto, šta ako sam se uhvatio, pa posle prišao rukom ustima...", "Da li sam prišao rukom ustima?", "Možda i jesam"... Pa potom: "Šta ako nemam nikakve simptome, a preneo sam majci, ocu, baki, deki...", "Šta ako sam preneo komšinici"?

Drugim rečima, sve ono što epidemiolozi navode kao mere predostrožnosti, može dodatno da poremeti vaš osećaj sigurnosti i da patološki počnete da mislite o svojim greškama.

Od misli počinju da se stvaraju rane neprijatne i neželjene slike, a kraja nema, mora jednostavno nešto "spolja" da vas prekine u tome.

Ko može da vam pomogne?

Možda imate neke od ovih simptoma, ali ih niste primećivali. Savet je vrlo jednostavan za iskazati, ali težak za primeniti. Glasio bi "Ne razmišljajte o tome, sačekajte sa se mozak "ohladi" i drugačije ćete posmatrati stvari.

Ipak, to je teško izvesti, jer je priroda ove boljke baš ta da banalne misli okupiraju gotovo celu svest u tom trenutku, dovode do panike i, makar vi i bili svesni da su nebitne, one će vas emotivno slamati.

Ipak, malo po malo možete pomeriti fokus pažnje i tako se rešite neprijatnosti.

Postoje brojni telefoni i onljanj psihološka savetovališta kojima se možete javiti baš u ovakvim situacijama.

Savez društava psihoterapeuta Srbije je organizovao mrežu psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom, koje možete kontaktirati u slučaju potrebe, na način i u vreme navedeno u tabelama. Pomagači su razvrstani po gradovima u kojima rade. Što se načina rada tiče, preporučeno vreme trajanja razgovora je do pola sata, ali pomagač i korisnik će sami proceniti situaciju i prilagoditi vreme. Volonteri rade prema smernicama za krizne intervencije i smernicama za rad "na daljinu" i obezbeđena im je mreža supervizijske podrške.

Ovde se nalazi čitav spisak psihoterapeuta koji su volonterski na raspolaganju građanima u vreme epidemije korona virusom.

Institut za javno zdravlje Vojvodine i Podružnica za južnobački okrug Društva psihologa Srbije nudi i besplatno online savetovalište preko fejsbuka.

Klinički centar Vojvodine (KCV) formirao je tim psihologa koji pruža putem telefona psihološku podršku stanovništvu u situaciji proglašene epidemije korona virusom. Građani mogu da se obrate na četiri telefona, uz koje će svakodnevno u vremenu od 08 do 20 časova dežurati psiholozi Kliničkog centra Vojvodine. Brojevi telefona su: 066 822 30 82, 066 822 30 83, 064 808 35 55, 064 802 88 98.

Kada su u pitanju školarci, roditelji i zaposleni u prosveti, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja obezbedilo je psihosocijalnu podršku putem SOS linije 0800-200-201. Telefon je dostupan svakog radnog dana od 9 do 14 časova, a cilj ove mere je prevencija i umanjenje stresa u situaciji vanrednog stanja.

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)