Zašto mi je bilo potrebno 3 nedelje da saznam da li imam korona virus?

Loren Kaliman iz Riverdejla u Njujorku nije mogla da se testira na korona virus nekoliko nedelja, jer „nije ispunjavala kriterijume“, iako je bila na okupljanju na kojem se zarazilo petoro ljudi. Ona se pridržavala samoizolacije, ali je, kako sama kaže, razočarana protokolom koji bi trebalo da spreči širenje zaraze, piše CNN.

Kada je odlučila da ode na bat micvu početkom marta, gde su jevrejski vernici proslavljali punoletstvo devojčice, u SAD nije bilo ozbiljno stanje i nije bilo mnogo slučajeva zaraženih, ali je ubrzo broj inficiranih počeo da raste.

Stručnjaci su savetovali sve da se testiraju kako bi se širenje zaraze zaustavilo ili usporilo, ali je Lorenin slučaj pokazao da nije sve tako jednostavno kao što zvuči.

Žurka sa nesrećnim preokretom

Nekoliko dana posle bat micve, drugi njujorški slučaj novog korona virusa potvrđen je u Nju Rošelu, gradu iz kojeg je bila većina gostiju sa žurke i koji je uskoro postao kontaminirana zona. U trenutku bat micve, korona virus je bio nov za SAD – strašna pretnja iz Vašingtona koja bi mogla da krene na istok.

- Videlo se da su ljudi mnogo oprezniji u kontaktu sa drugima i da su više pazili na higijenu. Ipak, i dalje su igrali i držali se za ruke u krugovima koji su tipični za jevrejska slavlja. U tome nije bilo ničeg čudnog, jer tada nikom iz Njujorka nije bio dijagnostikovan COVID-19 i rizik nije bio dovoljno veliki da bi se događaji otkazali i da bi se insistiralo na socijalnoj udaljenosti. Nekoliko dana kasnije bila sam u neverici kada sam čula da je čovek iz Nju Rošela pozitivan, ali on nije bio na slavlju, pa sam mislila da niko odatle nije ugrožen – kaže Loren.

Nedelju dana kasnije, posle cele radne nedelje, volontiranja, odlaska na jogu i drigih uobičajenih aktivnosti, saznala je da je bar pet gostiju sa slavlja pozitivno i da je zavod za zdravlje tražio od svih koji su bili na žurki da se samoizoluju na 14 dana.

- Brinući se više za svoje starije rođake nego za sebe, prihvatila sam to što moram da budem u karantinu i uzela neplaćeno odsustvo na poslu – priča ona.

Borba za testiranje

Loren je, kao i mnogi njeni sunarodnici, sumnjala u to da je vlada SAD spremna za borbu sa epidemijom, naročito zato što nije ispunjeno obećanje da će do kraja prve nedelje marta biti napravljeno oko 1,5 miliona testova.

- Zvala sam zavod za zdravlje i saznala da karantin znači da treba da ostanem u kući ceo dan, bez obzira na sve, osim ako mi nije potreban medicinski tretman i da ne treba da primam posetioce. Iznenadila sam se kada su mi, nakon što sam im saopštila svoje simptome, rekli da će me posetiti u roku od 48 sati kako bih se testirala. Čekala sam, sigurna da su na putu ka meni i zahvalna što sam u kućnom karantinu, a ne na kruzeru kao što je „Diamond Princess“. Moje zadovoljstvo je isparilo kada se niko posle 48 sati nije pojavio – priča Loren.

Iako su joj prvog puta rekli da će doći da je testiraju, prilikom drugog poziva saopšteno joj je da ona nije prioritet, da je šesti stepen prioriteta od sedam, i da više ne mogu sa sigurnošću da joj kažu da li će i kada će doći da je testiraju.

- Bila sam srećna što smatraju da nisam prioritet, ali u isto vreme svesna i toga da je to deveti dan otkad sam bila izložena zarazi i smatrala sam da je bitno da razumeju moj status i sve moguće posledice. Kada je potvrđeno da su Tom Henks i njegova supruga, Rita Vilson, zaraženi, meni je ostalo još nekoliko dana karantina, prošle su dve nedelje otkad sam bila izložena i vreme je isticalo. Svakog sata izveštavali su o novim slučajevima, što znači da su se ljudi negde testirali – kaže ona.

Tada je uspela da sazna da lokalna klinika obavlja testove, pa se najavila da će doći, a tom prilikom joj je rečeno da će test biti obavljen ako se bude „kvalifikovala“ za njega.

- Pet dana otkad sam poslednji put bila na suncu spakovala sam torbu puni sredstava za dezinfekciju i uputila se na šetnju dugu 40 minuta kako bih izbegla da ikoga dovedem u opasnost u autobusu ili u taksiju. Tek kada sam ušla u čekaonicu i videla plave maske svuda oko sebe stekla sam pravu sliku o onome što se događa – priča ona.

Doktorka ju je pregledala i istakla da se ne slaže sa zavodom za zdravlje i da smatra da ona spada među one koji su prioritetni, ali da ne može da je testira, jer ne ispunjava „kriterijume“ Uprave za hranu i lekove.

Da bi se neko kvalifikovao za tetsiranje, trebalo je da ima temperaturu višu od 38 stepeni, a nivo kiseonika u krvi trebalo je da bude ispod 95 odsto. Loren je imala temperaturu 37 i 99 odsto kisenika u krvi.

Doktorka ju je posavetovala da ostane nedelju dana duže u karantinu i da pozove sutradan u slučaju da se nešto promenilo.

Nepokolebljiva u nameri da se testira

Sutradan je dobila poziv od iste doktorke, koja joj je objasnila da nemaju dovoljno resursa i da moraju da poštuju protokol.

- Rekla mi je da jedna njena koleginica, trudna doktorka, odbijena kada je tražila da se testira na COVID-19 iako je imala ozbiljne simptome. Čak ni zdravstveni radnici nisu znali kako da se testiraju – kaže Loren.

Ona je tada odlučila da potegne neke veze, da bi na kraju dobila poziv od doktorke koja je morala da odbije da je testira i koja joj je rekla da su kriterijumi spušteni i da se konačno kvalifikovala za testiranje.

- Novi doktor mi je rekao da sam od 30 koje je testirao danas ja jedna od dve osobe za koju on misli da može da bude pozitivna. Puls mi je bio ubrzan, što je ukazivalo na slabiju groznicu koju nisam uočila dok sam bila kod kuće. Kada mi je poslušao pluća, rekao je da mi desno plućno krilo zvuči opterećeno i kao da mu fali vazduha. Tek kada me je pitao da li sam osetila da mi fali daha, shvatila sam da jesam. Bila sam toliko usredsređena na to da se testiram i naviknuta na respiratorne probleme zbog toga što sam astmatičar da nisam ni primetila da imam problema sa disanjem – kaže Loren.

Tog dana su je testirali i rekli da će dobiti rezultate za pet do sedam dana.

- To su skoro tri nedelje otkad sam bila izložena virusu i skoro dve nedelje od mog prvog pokušaja da se testiram. S obzirom na brzinu širenja virusa svetom, to je neprihvatljiva i potencijalno opasna količina vremena. Ako rezultat bude bio pozitivan, tri nedelje su dovoljno vremena da zarazim još nekoliko ljudi i da tako ugrozim stotine i hiljade drugih. Ovo iskustvo naučilo me je da često kao individualci ne možemo da uočimo uvek tačne simptome bez pomoći profesionalca. Osim toga, shvatila sam da niko od nas ne može da drži zarazu pod kontrolom ako nema dobrog protokola. Svi ugroženi trebalo bi da zahtevaju promenu u načinu na koji se postupa u vreme zaraze kako bismo se ubuduće na što efikasniji način izborili sa njom – zaključuje Loren.

(V. T.)