Kako su nastale pogrešno shvaćene priče o nultom pacijentu i širenju virusa?

Pixabay.com

Kada je istraživačevo naškrabano slovo O pogrešno interpretirano kao nula u napomeni povodom HIV pacijenta ranih osamdesetih godina 20. veka, nastao je termin „nulti pacijent“. On je pokrenuo talas događaja u kojima je pacijent Gaetan Djuga, francusko-kanadski stjuard, okrivljen za prenošenje HIV-a u SAD, piše CNN.

Preporučujemo

Decenije su prošle pre nego što je istraživanje, koje je objavljeno krajem 2016. godine u časopisu „Nature“, spralo ljagu sa Gaetanovog imena i obezbedilo jake dokaze da se virus pojavio u SAD posle epidemije na Karibima koja je izbila 1970.

Iako je Gaetanova uznemirujuća saga zaključena, termin „nulti pacijent“ je opstao do danas i nastavlja da izaziva konfuziju i radoznalost kod onih koje zanima kako se bolest širi.

„Superprenosioci“ i „superkliconoše“

„Nulti pacijent“ je izraz koji se i dalje koristi da opiše indeksne slučajeve – prve dokumentovane slučajeve bolesti prijavljene zdravstvenoj ustanovi.

Mnogi naučnici i zvaničnici javnog zdravlja izbegavaju da identifikuju ove pacijente i da koriste termin „nulti pacijent“, kaže Tomas Fridrih, vanredni profesor patobiologije na Univerzitetu u Viskonsinu.

- Idnetifikovanje jedne osobe kao nultog pacijenta sa jedne strane može da da pogrešan utisak o tome kako se bolest pojavila, a sa druge strane, insinuira da neko treba da se okrivi za pojavljivanje bolesti, što nije prikladno. Međutim, veoma je bitno za nauku, za ljude i za javno zdravlje da razumemo indeksne slučajeve kako bismo shvatili kako je bolest dospela među ljude i kako da zaustavimo njeno širenje – kaže Fridrih.

Neki naučnici smatraju da je podjednako važno analizirati primarne slučajeve – osobe ili životinje koje su prve donele virus u određenu populaciju. Za mnoge pandemije infektivnih bolesti nije utvrđen primarni slučaj, kaže doktor Ijan Lipkin, profesor epidemiologije i direktor Centra za infekcije i imunitet na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

- Nije neuobičajeno da uzročnici infekcija borave u okruženju godinama, pa čak i decenijama pre nego što ih uočimo – rekao je Lipkin, dodajući da uzročnik može da postane zaraza populacije ljudi ušavši u više osoba, a ne samo u jednu.

Foto: Pixabay

A čak i kada uzorčnik infekcije pređe na ljudsku populaciju, neki ljudi su sposobni da ga rašire više od drugih.

- Možda više smisla ima pričati o superprenosiocima nego o nultim pacijentima. Superprenosioci mogu da putuju ili da učestvuju u određenim vrstama aktivnosti koje dovode do prenošenja bolesti na veliki broj ljudi – kaže on.

Na primer, čak iako Djuga nije bio nulti pacijent HIV-a, i dalje je mogao da bude superprenosilac.

Sa druge strane, određeni ljudi mogu biti „superkliconoše“, to jest mogu da prenesu mnogo više vrsta virusa nego drugi – i to ne samo međuljudskim kontaktom.

Bilo da su oni nulti pacijenti, superprenosioci ili superkliconoše, ovih šest ljudi bili su ozloglašeni jer im je pripisana uloga širenja smrtonosnih bolesti tokom 20. i 21. veka.

1) Tifusna Meri

Jedan do prvih poznatih primera superprenosilaca, a možda čak i superkliconoša, bila je Meri Malon, koja je postala poznata kao Tifusna Meri.

Ova kuvarica, poreklom iz Irske, delovala je zdravo dok je pripremala obroke za porodice za koje je radila početkom 20. veka u Njujorku. Ubrzo nakon što su njeni obroci posluženi, članovi domaćinstava u kojima je radila razvijali su tifoidnu groznicu, smrtonosnu bolest koju izaziva bakterija salmonela.

Što je više ljudi u domovima u kojima je radila obolevalo, Malon je dobijala reputaciju sličnu onoj koju ima nulti pacijent, iako ona nije imala simptome bolesti.

- Postoje ljudi kao što je Tufusna Meri, koji iz nekog razloga mogu da budu inficirani patogenom, a da nemaju toliko simptoma, nego da samo prenose patogen tako da on postaje opasan za druge ljude – kaže Fridrih.

Malon je prisilno smeštena u karantin u dva navrata, gde je provela ukupno 26 godina, tokom kojih se bezuspešno sudila sa njujorsškim odsekom zdravlja, govoreći da se ne oseća bolesno i da zbog toga ne može da zarazi druge ljude. Umrla je 1938. godine.

Niko zapravo ne zna da li je Malon zaista bila nulti pacijent tifoidne groznice ili samo superprenosilac ili superkliconoša. Bilo kako bilo, nije najbolje nazvati je nultim pacijentom, jer se u mnogim slučajevima indeksni slučaj ne može tako lako utvrditi.

2) Širenje Sarsa

Naučnici su pratili ozbiljnu brzinu prenošenja virusa 2003. godine tokom epidemije Sarsa, koja ih je, prema informacijama iz biltena Svetske zdravstvene organizacije, dovela do jednog doktora i jedne noći koju je proveo u hotelu u Hongkongu.

Doktor Lu Džanlun (64) iz kineske provincije Guangdung bio je bolestan kad je odseo u hotelu u kom je najverovatnije zarazio još 16 gostiju sa istog sprata. Lu je, sticajem okolnosti, odseo u sobi 911 na devetom spratu hotela „Metropole“.

- Njega ne biste mogli da nazovete „nultim pacijentom“, ali ako se u obzir uzme njegov uticaj na epidemiju, on je bio krucijalan za širenje zaraze – kaže Lipkin.

Ostali gosti hotela koji su bili izloženi virusu verovatno su putovali u druge zemlje nakon što su inficirani. Za manje od četiri meseca bilo je 4.000 obolelih i 550 mrtvih od Sarsa koji su povezani sa Luovim boravkom u hotelu u Hongkongu.

SARS / Foto: Tanjug/AP/NIAID-RML

Kako je Lu bio inficiran Sarsom? U bolnici u kojoj je radio lečeni su oboleli od Sarsa i Lu je verovatno bio u kontaktu sa nekim od pacijenata. Verovalo se da je prvi oboleo od Sarsa farmer iz Guangdunga na kojeg je virus prenela životinja.

Smatra se da se Sars prvo pojavio kod slepih miševa, a da se onda proširio na druge životinje, kao što su cibetke, da bi se zatim javio i kod ljudi.

Oko 60 odsto svih zaraznih bolesti ljudi je zoonoznog porekla. Od brojnih mirkoorganizama koje u prirodi napadaju životinje neki zaraze i ljude.

Bilo je predviđeno da će do 2020. godine da se pojavi od 10 do 40 novih virusa kod ljudi, tako da je broj potencijalnih nultih pacijenata veliki.

- Što više istražujemo, nalazimo sve više dokaza da se ljudi stalno inficiraju životinjskim virusima – kaže Fridrih i dodaje da je ključ za izbijanje epidemije da li će prva osoba koja se zarazila životinjskim virusom preneti to na drugu osobu, to jest da li se virus može prenositi sa čoveka na čoveka. Upravo to se desilo sa gripom H5N1 i pričjim gripom.

3) Novi virusi se pojavljuju

Godine 2004. šestogodišnji dečak pod imenom Kaptin Bunmanik postao je prvi potvđeni slučaj ptičijeg gripa na Tajlandu. On možda nije bio nulti pacijent, ali su članovi njegove porodice izjavili da se igrao sa pilićima pre nego što se razboleo i doneo bolest u kuću svog strica. Veruje se da su kokoške bile nosioci ptičijeg gripa tokom susreta sa dečakom i da su inficirale i njega i druge.

Između 2003. i 2016. godine zabeležno je 856 slučajeva ovog gripa širom sveta, a 452 osobe su preminule od njega.

Ptičiji grip se ne replicira dobro kod ljudi, kao što se ljudski grip ne replicira dobro kod ptica, ali ako ptičiji grip i ljudski grip uđu u svinju, dolazi do mutiranja i može da nastane potpuno nova vrsta gripa. To se desilo 2009. godine sa još jednim gripom – H1N1 svinjskim gripom.

4) Dečak koji je preživeo svinjski grip

Svinjski grip / foto: Wikipedia/National Institutes of Health (NIH)

H1N1 virus izazvao je 1918. godine pandemiju, a onda se slična pandemija ponovila 2009. godine. Veruje se da su ovu skoriju pandemiju izazvale svinje koje su bile inficirane sa nekoliko različitih virusa.

- Deluje da je najnoviji H1N1 virus došao od svinja, iako pripada grupi ptičijih virusa. U svinjama je samo došlo do mešanja ptičijih virusa i virusa sisara koji su se pomešali i stvorili novu kombinaciju koja će pre zaraziti ljude nego čist ptičiji virus – objašnjava Fridrih.

Edgar Hernandes, iz Meksičkog grada La Glorija, bio je petogodišnjak kada su ga doktori identifikovali kao prvi slučaj svinjskog gripa 2009. godine. Edgar je preživeo grip, a njegova majka je verovala da su mu ga prenele svonje iz komšiluka.

- Kod indeksnih slučajeva nije bitno samo to što su se oni inficirali u kontaktu sa životinjom, nego i to šta je dovelo do toga da virus pređe na čoveka, a šta do toga da pređe sa osobe na osobu. Neki virusi su uspešni u tome, neki ne. Neki mogu da prežive posle prelaska nedelju dana, a neki su veoma efikasni u tome i oni postaju epidemije o kojima slušamo – kaže Fridrih.

5) Emil i Ebola

Jedan od virusa koji je poznat po agresivnom prelasku sa čoveka na čoveka jeste ebola.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, ebola na ljude može da se prenese putem krvi, izlučevina, organa i drugih telesnih tečnosti zaraženih životinja kao što su slepi miševi, majmuni i šumske antilope.

Dvogodišnji dečak iz sela Meliandu u Gvineji smatra se prvim slučajem ebole prema studiji koja je 2014. godine objavljena u časopisu „New England Journal of Medicine“. Kod njega su se iznenada javili temperatura, povraćanje i dijareja u decembru 2013, a najverovatnije se zarazio prilikom kontakta sa slepim mišem. On je preminuo posle četiri dana, a mesec dana kasnije od iste bolesti umrli su i njegova baka, majka i trogodišnja sestra.

Virus je nastavio da se širi dodirom i preko telesnih tečnosti, a veruje se da je i mrtva osoba mogla da prenese zarazu.

6) „Na pogrešnom mestu u pogrešno vreme“

MERS, Bliskoistočni akutni respiratorni sindrom, virus je koji je identifikovan 2012. u Saudijskoj Arabiji. Naučnici su zaključili da su najverovatnije kamile prenele ovu bolest ljudima, a do sada je zabeleženo 1.813 obolelih.

Godine 2016. došlo je do epidemije MERS-a u Južnoj Koreji, a veruje se da je muškarac star 68 godana, koji je mnogo putovao, bio takozvani nulti pacijent. On je putovao u Bahrein, u Ujedinjene Arapske Emirate, Saudijsku Arabiju i Katar pre nego što se vratio u Severnu Koreju. Tokom putovanja nije imao simptome, a kada se osetio bolesno, otišao je u Medicinski centar Samsung u Seulu. Prema Centru za kontrolu i prevenciju bolesti, vreme inkubacije MERS-a je 14 dana.

Ovaj muškarac je, prema jednoj studiji, najverovatnije zarazio MERS-om 28 osoba pre nego što je otišao u bolnicu. Jedan od tih zaraženih veoma verovatno je zarazio još 82 ljudi u bolnici.

Veoma je važno da zapamtimo da je teško identifikovati prvu obolelu osobu, a čak i kada se utvrdi ko je ona, ne možemo nju kriviti za epidemiju, jer je to nešto što nije urađeno namerno i svesno, bez obzira na to što ljudi imaju potrebu da za sve nađu krivca u kojeg će uperiti prstom.

(V. T.)