Ugledni hrvatski epidemiolog Igor Rudan odgovara na 20 ključnih pitanja o korona virusu

Printskrin: Youtube/HRT U Svom Filmu

Vrhunski naučnik i epidemiolog iz Hrvatske Igor Rudan, za Index.hr je napisao opširan tekst u kojem odgovara na 20 ključnih i aktuelnih pitanja o korona virusu. Rudan je član Kraljevskog društva u Edinburgu i pokretač Škole za 21. vek.

U ovom tekstu skupio sam pitanja za koja vidim da najčešće dovode do nerazumevanja ili izazivaju određenu zbunjenost u vezi s novom pandemijom COVID-19. Na sve njih ponudio sam odgovore iz perspektive naučnika koji se ovim područjem na međunarodnom nivou bavi već dvadeset godina. Moji odgovori nastoje da ponude gledište koje je naučno utemeljeno na podacima koji trenutno postoje o ovoj pandemiji, kao i na iskustvu prethodnih epidemija i pandemija uzrokovanih respiratornim virusima.

Međutim, želio bih da naglasim kako u vezi s novom pandemijom COVID-19 i dalje postoji niz nejasnoća i da naučnici pažljivo prate njen razvoj te prikupljaju nove dokaze, zbog čega je ovu pandemiju potrebno ozbiljno shvatiti i pridržavati se svih uputstava javno-zdravstvenih stručnjaka. U slučaju pogoršanja situacije treba biti spreman i na preventivne javno-zdravstvene mere poput izbegavanja javnih okupljanja i kućnih karantina.

Da li ovo jedna od "onih" zaraznih bolesti, koja će nas desetkovati i koju će istorija pamtiti?

Istorija roda Homo i desetak ljudskih vrsta za koje danas znamo zahvaljujući iskopinama bila je određena borbom sa zaraznim bolestima. Verovatno su vrste ljudi kojih danas više nema izumrle značajnim delom zbog širenja zaraznih bolesti. Treba biti srećan što više ne živimo u vremenima kada su se događale velike epidemije i pandemije koje su desetkovale i našu vrstu. Golem broj ljudi umirao je tokom istorije u dječjoj ili mlađoj životnoj dobi.

Najteže srednjovekovne zaraze ubijale su i do svaku treću osobu, a pre otkrića mikroskopa ljudi nisu ni mogli da znaju zašto im se to događa. Niko nije mislio da bi sićušni, nevidljivi, živi mikrobi mogli izazivati te bolesti. Ljudi su pretpostavljali da ih je stigla neka nebeska kazna za njihove grehe. Treba, stoga, da budemo srećni jer živimo u doba ovakvog napretka nauke i medicine. Od 1940. godine smo dobar deo bakterijskih bolesti počeli da kontrolišemo antibioticima, a od 1960. i brojne virusne i bakterijske bolesti injekcijama. Na žalost, nemamo injekcije za sve zarazne bolesti. Kao što vidimo u primeru ove pandemije, novi virusi nastavljaju da prelaze s drugih vrsta na nas jer istorija nije završila pojavom naše generacije, nego se nastavlja.

Foto: Tanjug/AP

Da li je nauka mogla da očekuje pandemiju COVID-19?

Mogla je, jer je ovo već sedmi korona virus koji nastoji da se udomaći u ljudskoj populaciji, nastojeći da nam se prilagodi i koristi nas kao svoj rezervoar. Naime, mi postojimo zajedno na maloj plavo-smeđoj planeti u golemom tamnom svemiru. Delimo ga s još desetak miliona drugih vrsta. Sve one nastoje da prežive do daljnjeg. Više od 99 odsto svih vrsta koje su ikada postojale na Zemlji nije uspelo da preživi do danas. Zato i virusi moraju stalno da prelaz na nove vrste i šire svoje rezervoare u kojima obitavaju. Pritom moraju birati pobedničke vrste jer samostalno se ne mogu razmnožavati. Opstanak im zavisi od preživljavanja vrste koja im je rezervoar.

Ljudi su trenutno zanimljiv potencijalni virusni rezervoar. Brzo se širimo i množimo - s oko milijardu i po jedinki narasli smo na oko sedam i po milijardi samo u posljednjih 130 godina. Pritom prodiremo svima u teritoriju, krčimo šume, isušujemo močvare, lovimo iz razonode, smanjujemo ukupnu bioraznolikost, drugima otežavamo preživljavanje, dok nas ima sve više. Srećom po sve nas, prva četiri korona virusa koja su se prilagodila ljudima bili su tek uzročnici običnih prehlada. Niko ih nije smatrao ozbiljnom pretnjom javnom zdravstvu.

Da li su SARS i MERS bili ozbiljna pretnja?

SARS (teški akutni respiratorni sindrom) i MERS (bliskoistočni akutni respiratorni sindrom) bili su stvarno i veliko iznenađenje za naučnike i stručnjake. Naime, radilo se o respiratornim virusima iz porodice koronavirusa, petom i šestom koji su uspeli da pređu na ljude. Iznenađujuće je bilo što su, umesto prehlade, mogli da izazovu i vrlo teške upale pluća sa smrtnim ishodom. Uz to, stopa umiranja među zaraženima kod obe bolesti bila je zaista zastrašujuća. Obe su mogle izazvati užasan pomor ljudi da su se, kojim slučajem, proširile na celokupno svetsko stanovništvo.

Korona virus koji je uzrokovao SARS svoj je rezervoar imao u slepim miševima, koji zimi hiberniraju u pećinama. Tada ih niko ne lovi i ne konzumira. No on je uspeo da pređe na životinju iz porodice mačaka, cibetku. S cibetke je zatim uspeo da zarazi i čoveka, jednog farmera u pokrajini Guangdong, krajem 2002. godine. SARS se zatim proširio u više od 20 država i zarazio više od 8.000 osoba, a među njima je umrla svaka deseta osoba kod koje je potvrđena zaraza. Bio je to peti ljudski korona virus, ali prvi koji je mogao da ubije ljude.

Desetak godina kasnije, 2012. godine, u Saudijskoj Arabiji pojavio se korona virus MERS. On je na ljude prešao s kamila u pustinji. Takođe se proširio na više od 20 država, a zarazio je oko 2.500 ljudi i svaka treća zaražena osoba je umrla. Dakle, MERS je imao zaista zastrašujuću stopu smrtnosti. Pojava MERS-a pokazala nam je da SARS nije bio neki izolovan incident s korona virusom na koji možemo zaboraviti, nego da su korona virusi postali naš najvažniji potencijalni neprijatelj. Da su se SARS ili MERS proširili svetom i zarazili milijarde ljudi, bila bi to zaista katastrofa kakva se ne pamti u proteklom veku, tj. ono što se u popularnoj kulturi naziva "zombi-apokalipsom".

Foto: Tanjug/AP

Kako smo uspeli tako brzo da se rešimo MERS-a i SARS-a s obzirom na to da su bili toliko opasni?

U ta smo dva slučaja, zapravo, imali dosta sreće. Naime, sasvim novi virus koji pokušava da pređe na ljudsku vrstu može se među ljudima širiti na tri osnovna načina. O tim načinima zavisi naša sposobnost da merama epidemiološkog nadzora suzbijemo epidemiju. Nakon što virus uđe u ljudski organizam, on počinje da se razmnožava u nekoj vrsti specijalizovanih ćelija za koje je uspeo da se veže. U slučaju korona virusa, to su ćelije disajnog sastava. On se u njima množi "hakujući" ćeliju i iskorišćavajući "mašineriju" za gradnju proteina. To umnožavanje virusa uništava ćelije pa zato dolazi do simptoma karakterističnih za disajne organe: upale grla i kašlja. U prvom načinu širenja, virus se sa zaražene osobe širi na druge ljude samo nakon početka simptoma, u iskašljanim kapljicama.

Takvu je epidemiju najlakše zaustaviti jer oboleli čovek više ne napušta dom. Stoga uglavnom zarazi samo svoje ukućane. Takođe, relativno je lako utvrditi s kime je sve bio u kontaktu nakon početka simptoma pa te ljude staviti u izolaciju. Imali smo sreću da su se i SARS i MERS širili na druge ljude tek nakon početka simptoma bolesti pa smo epidemije uspeli da suzbijemo izolacijom obolelih i svih njihovih kontakata nakon početka simptoma. To je najvažniji razlog zašto SARS i MERS tada nisu ubili neverovatan broj ljudi.

Mnogo je teže epidemiju zaustaviti ako se virus širi s obolelih na zdrave tokom razdoblja tzv. inkubacije, koje traje od ulaska virusa u organizam do pojave prvih simptoma. Tada zaražena osoba može da prenese virus kontaktom na znatno veći broj ljudi u danima pre nego što dobije simptome. Takva je, čini se, ova nova pandemija COVID-19. No i tada je barem moguće za svakog novooboleloga utvrditi od kojeg se već ranije obolelog zarazio. Naime, oni su morali negde da se susretnu pa je moguće ispratiti ceo lanac kretanja virusa s osobe na osobu.

Zahvaljujući tome, intenzivnim merama izolacije svih onih koji su bili izloženi već zaraženima moguće je značajno usporiti širenje virusa. To se radilo u Vuhanu. Zato su karantini opravdani i to je razlog zašto daju dobre rezultate.

Noćna mora za svakog epidemiologa je, međutim, treća mogućnost širenja virusa. U takvoj varijanti pojavljuju se osobe koje se zaraze virusom i prenose ga, ali same nikada ne pokazuju nikakve simptome. Naučnici trenutno tragaju za takvim mogućim širiteljima zaraze u ovoj novoj pandemiji COVID-19. Zato se takve osobe povremeno spominju u medijima.

Foto: Tanjug/AP

Naime, zbog takvih zaraženih među stanovništvom počnu da se pojavljuju slučajevi koje ne mogu nikako da se povežu baš ni s kim od već obolelih. Kada populacijom kruže ljudi bez simptoma, ali pritom prenose virus na druge, tada je epidemiolozima jako teško bilo šta da učine da bi sprečili širenje među ljudima. Takva epidemija ima mogućnost vremenom da se proširi svuda, najviše zbog takvih prenosilaca koji ne pokazuju nikakve simptome.

U čemu je nova epidemija COVID-19 različita od prethodnih šest koronavirusa?

Kada se u toliko kompleksnom sastavu kao što je ekosistem Zemlje nešto već dogodilo šest puta, onda nije preveliko iznenađenje da se sada događa i sedmi put. Još jedan korona virus pokušava da se ovih dana odomaći u ljudskoj vrsti. U ovom slučaju primarni su rezervoar, najverovatnije, opet bili slepi miševi jer se genetski sled ovog novog korona virusa podudara s onime nađenim kod hibernirajućih slepih miševa u oko 96%. Ovoga puta, umesto cibetke, kao prelazni rezervoar poslužio je neki manji sisar ili ptica.

Moguće je da se radilo o ljuskavcu jer je u jednom od njih pronađen korona virus podudaran ovome ljudskom u 99% slučajeva, iako ni to nije potpuno sigurno. Podudarnost u sledu nije jedini važan činilac pri prelasku na čoveka. Važno je i koliko je jedinki u vrsti koja služi kao prelazni rezervoar zaraženo te koliko često ta vrsta dolazi u dodir s ljudima. Nekad su ti činioci važniji pa mogu premostiti i jaz od 2% ili 3% razlike u genomu, jer ljuskavca je zabranjeno konzumirati - zaštićena je vrsta.

Tako je u kineskoj pokrajini Hubei, u gradu Vuhan koji ima čak 11 miliona stanovnika, oko riblje tržnice krajem 2019. počeo rasti broj obolelih s neobičnom i vrlo opasnom upalom pluća. Ubrzo se utvrdilo da se ova bolest vrlo brzo širi. Svaki zaraženi uspevao je dalje da zarazi čak dvoje do troje ljudi. Takav stupanj infektivnosti vrlo je visok i dovodi do brzog rasta epidemije. Imali smo nesreću da se COVID-19 uspeva da se širi i tokom razdoblja inkubacije, verovatno dodirom.

Ta inkubacija prosečno traje oko pet dana, a vrlo je nezgodno kada traje i duže. No trajanje i do dve nedelje nije neobično, a čini se da su opisani i slučajevi inkubacije od čak četiri nedelje. Čitavo to vreme zaraženi može širiti virus pre pojave simptoma. Ako postoje i zaraženi koji ne razvijaju simptome, biće nam vrlo teško sasvim obuzdati ovu pandemiju dok ne razvijemo vakcinu. Zaključno, infektivnost, tj. sposobnost prelaska sa zaraženih na nezaražene, bitno je veća kod COVID-19 no što je bila kod SARS-a i MERS-a. Ali zato sada već sigurno znamo da je stopa smrtnosti COVID-19 ipak znatno manja no ona kod SARS-a i MERS-a.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...