Plakanje leči: Razumevanjem suza, naučićemo mnogo toga i o sebi i o drugima

Pixabay.com

Postalo je uobičajeno to da ljudi ismevaju suze, govore da su one samo za žene i slabiće i da su melodramatične. U ovakvim uverenjima nije teško uočiti patrijahalne pretpostavke o tome šta treba vrednovati, a šta ismevati.

Preporučujemo

Nasuprot ovakvim ljudima, postoje i oni koji su zagovornici neophodnosti toga da se „dobro isplačete“, oni koji brane plač svih vrsta i koji vide plačljivost gotovo kao deo svog identiteta. „Ja sam plačljivac“ je njihova deklaracija  i oni redovno hvale efekte koje plač ima na čišćenje duše. „Prevaziđi to“, instrukcije su koje dobijaju od svojih protivnika koji zahtevaju nekakav pomak i akciju, za koje veruju da ih plakanje sprečava.

Ipak, umesto da suze posmatramo sa unapred kreiranim uverenjem u njihovu vrednost, ili da ih se stidimo i osećamo odvratnost prema njima, mnogo toga bi nam postalo jasnije kada bismo gledali kroz suze, u njih ili oko njih i tako ušli u trag malim i velikim obrascima koje one kreiraju i oživljavaju.

Nisu sve suze iste. Ljudsko telo proizvodi tri vrste suza: osnovnu, koja formira masni sloj oko očne jabučice kako bi je sprečila da se isuši; refleksnu, koja se javlja kada je oko iziritirano sečenjem luka ili mrvicom prašine, pa se iritant mora ukloniti; i psihogenu, koja se javlja iz emocionalnih razloga. Emocionalne suze imaju veći nivo proteina nego osnovne i refleksne suze, što ih čini debljim i uzrokuje da sporije padaju.

Što duže suze padaju, veće su šanse da će ih druga osoba primetiti i da će njihova poruka biti poslata. Dakle, suze su društveni signal.

Neki ljudi se ne slažu sa ovim, tvrdeći da mnogi plaču kada su sami. Čak i bez svedoka, suze padaju, tražeći brigu. Ta poruka može biti društvena poruka upućena direktno sebi. Nekada će osoba koja sama plače obaviti ruke oko sebe, stvarajući sopstveni umirujući zagrljaj. Ponekad je osoba i pošiljalac i primalac plačnog signala.

Ono što će izazvati socijalni signal suza, varira od kulture do kulture i zavisi od identiteta, pristupa moći i uverenja onog koji plače, kao i svedoka tog plakanja. Pomislite samo na policajku, belkinju, koja je plakala na sudu kada je govorila o ubistvu jednog Afroamerikanca u njegovoj kući i na zagrljaj koji je posle dobila od afroameričkog sudije...

Foto: pixabay.com

Lekari imaju sopstvene okvire na osnovu kojih tumače ljudske suze. Oni mogu da okače male papirne jezičke koji će izlaziti iz očiju pacijenata kako bi izmerili stvaranje suza. Tanki pravougaonici će polako menjati boju dok telo obavlja svoj „posao“. Kada psihijatri rade na dijagnostikovanju depresije, oni će pitati pacijenta da opiše svoje plakanje, nudeći mu više mogućnosti od „Ne plačem više od uobičajenog“ do „Plačem zbog svake sitnice“ itd.

Ljudi koji zapadnu u depresiju često plaču sve dok im suze potpuno ne presuše ili se tresu od plača sat vremena nakon što se dogodi nešto potpuno jednostavno, poput toga da ispuste nož na pod.

Suze mogu stvoriti intimnu vezu među ljudima, ali isto tako mogu stvoriti i razdvajanje. Njihov efekat u velikoj meri zavisi od toga da li ljudi dele mišljenje o tome ko su i na koji način svet funkcioniše.

Možda ste primetili i to da je nemoguće istovremeno plakati i pevati. Mišići grla ne mogu paralelno da slušaju komandu da oblikuju note i komandu da budu otvoreni za maksimalan unos kiseonika (naredba koju plakanje nesvesno izaziva).

Neka istraživanja su pokazala da knedla koja se stvara u našem grlu kada plačemo nastaje tako što mišići grla poštuju zapovest da moraju ostati otvoreni kada dođe do neke nevolje. Kada pokušamo da progutamo, mišići pružaju otpor, stvarajući osećaj kao da postoji neka prepreka.

Neki ljudi pronalaze olakšanje u ovoj činjenici, da se njihovo grlo neće zatvoriti, njihovo telo vodi računa o njima i dovodi im vazduh koji im je neophodan. Šta ako bismo plakanje posmatrali kao isti proces, ne kao tačku zaustavljanja, već kao prolaz?

(B.K.)