Rečenica koju ljudi u Srbiji svakodnevno izgovaraju, a zapravo uopšte tako ne misle

"Ništa ja ne moram" - možda se ponekad desi da baš ovo pomislite onda kada vam je svega dosta, kada ste umorni i kada poželite samo da se na trenutak "isključite“ i dignete ruke od svega. - piše za "Telegraf" psihoterapeut Jelena Dragičević Berat, a njen tekst vam prenosimo u nastavku.

Koliko god ova izjava delovala kao odraz autentične misli pojedinca jer mi sigurno najbolje možemo da procenimo vlastite kapacitete, ako se malo detaljnije sagleda, uočava se izvesna neusaglašenost i doza bunta i inata koja oslikava unutrašnje nezadovoljstvo osobe.

Preporučujemo

Niko vas ni na šta ne primorava, ali vi i dalje osećate onu unutrašnju tenziju koja vam iako se protivite, ne dozvoljava da se okrenete i pustite sve, pa kako bude. Ako se pitate zašto niste poslušali taj svoj unutrašnji glas koji kaže “ništa ja ne moram”, treba da znate da se baš tada u vama vodi borba između suprotstavljenih delova vaše ličnosti koja se kod većine upravo i završi onim adaptiranim priklanjanjem delu koji jasno ističe da ipak sve to baš mora i da treba da se odradi.

Svaki put kada se adaptirano priklonimo tom “jačem” delu nas, udaljavamo se od svojih autentičnih želja i potreba jer taj naredbodavni deo nas nismo stvorili sami, usvojili smo ga vremenom, slušajući sve one koji su nas vaspitavali i unapred znali šta je “najbolje po nas”. Zato je i očekivano da se sada protiv tog istog dela bunimo u trenucima kada smo potrošeni i kada osetimo da se nezadovoljstvo gomila.

Ponekad je sasvim opravdano i korisno izraziti svoje nezadovoljstvo, ali u stavu da se baš ništa ne mora postoji i izvesna zamka jer taj bunt i inat inače adaptiranog dela neće nas svaki put odevesti u željenom pravcu jer u svačijem životu postoje stvari koje su neminovne i koje naprosto moraju biti odrađene i ne ostavljaju mogućnost izbora. Neke od njih su odlazak na posao, odgajanje dece, obezbeđivanje mesta za život, ishrana, briga o zdravlju…

Iako smo istim često nezadovoljni, frustrirani ili umorni od njih, one ne mogu biti skrajnute u ćošak.

Većina ljudi je svesna tog “obaveznog” dela u svom životu i uglavnom nema problem da ga odradi, ali u onom “neobaveznom” delu sve prisile proizvode veliku nelagodu i nezadovoljstvo. Budući da se energija uglavnom potroši na sve obavezne stvari u našim životima, za rad na sebi, rekreaciju ili druženje koje spadaju u onaj “neobavezni” deo života, ne ostaje baš puno.

U takvim stvarima smo najčešće skloni odlaganju, odugovlačenju i izbegavanju, pa tu najčešće sebi i kažemo “ne moram to”. Budući da sve pomenute aktivnosti očekivano treba da donesu zadovoljstvo sobom i sreću, pitanje je zbog čega za njih uvek ostane malo. Malo ostaje najčešće zbog toga što je fokus svima više na spoljašnjoj realnosti u kojoj je važno biti uvek i na visini zadatka i uvažiti druge.

Ukoliko bi se on samo malo pomerio i bar deo energije usmerio na ono što pojedinca čini zadovoljnim i srećnim, ubrzo potrebe za borbom u dokazivanju da se ništa ne mora, neće ni biti. Kada se tada kaže “ja ne moram” to će biti autentičan izbor i odraz istinske potrebe pojedinca jer svi imaju pravo da zastanu, odmore se ili povuku u tišinu i tako obnove sve raspoložive snage.

Autor teksta: psihoterapeut, Jelena Dragičević Berat

Psihoterapija.online.rs

(Telegraf.rs)