Plačkaši su oteli 4 ljudi, koji su ih posle 6 dana zavoleli: Šta je Stokholmski sindrom i kako da ga prepoznamo u životu

Tog 23. avgusta 1973. godine pljačkaši su upali u banku i uzeli četvoro ljudi za taoce. Ukupno su zajedno proveli 6 dana, oslobođeni su 28. avgusta. Taoci su se emocionalno vezali za otmičare, pa su posle opravdavali njihove postupke čak i nakon svog oslobođenja. Kasnije, tokom sudskog procesa, taoci su nerado govorili o otmici. 

19. godišnjica masovne otmice Srba u Orahovcu

Preporučujemo

Danas se za ljude koji ne mogu da se odvoje od onog što ih "ubija" i uništava, a i kad se odvoje, nemaju reči osude, kaže da su razvili Stokholmski sindrom.

Stokholmski sindrom je naziv psihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. Zbližavanju otmičara i njihovih žrtava doprinosi vreme provedeno u takvoj situaciji; što više vremena protekne, veća je mogućnost stvaranja Stokholmskog sindroma, a s tim i manja verovatnoća povređivanja talaca.

Takođe, zbližavanju mogu da doprinose veličina prostorije u kojoj se zajedno nalaze otmičar i talac, ispunjavanje zahteva kojima su vlasti izašle u susret, sličnost političkih stavova itd.

Foto: Ilustracija: Profimedia

Stokholmski sindrom ne nastaje u situacijama kada su taoci izolovani, kada nemaju kontakt sa otmičarima, ili kada ima nasilničkog ponašanja od strane otmičara prema taocima ili drugim licima.

O tome koliko je Stokholmski sindrom danas prisutan u međuljudskim odnosima, da li se na neki način zloupotrebljava i gde patološki odnos žrtve i agresora najčešće srećemo, otkrio nam je psihoterapeut Zoran Milivojević.

- U politici je prisutno nešto što se zove "dramski trougao", to je odnos između tri osobe. Jedna osoba je žrtva agresora, gde je žrtva dobra, a progonilac loš i onda se pojavljuje potreba za trećom osobom, a to je spasilac, koji ili spasava žrtvu ili proganja agresora. Kada slušate razne političare, svi oni prodaju te svoje trouglove, gde oni štite građane od neke treće osobe, ili su oni sami žrtve. 

Foto-ilustracija: Profimedia/Panthermedia

- Za mene je priča o Stokholmskom sindromu naduvana, zbog toga sto se radilo o nekoj pljački banke. Skandinavci su ljubazni ljudi, nisu nasilni, ne žele konflikte. U konkretnom slučaju, ljudi koji su bili taoci nisu imali ništa konkretno da zamere ovima, i u njihovom interesu je bilo samo da ih što pre puste.

Oni su se tu ljutili na policiju, zašto policija ne da kriminalcima sve to što traže, da bi ta situacija i agonija u kojoj su se našli prestala. To je zdravorazumski i lako objašnjivo, pa je od toga prenaduvana cela priča o Stokholmskom sindromu kao patološkom odnosu između žrtve i agresora.

Milivojević takođe dodaje, da se taj izraz često zloupotrebljava i da danas imamo i par poznatih priča gde se odnos između dvoje ljudi tretira kao Stokholmski sindrom:

Foto: www.mc.rs

- Jedna od tih priča je, on je zaljubljen u nju, ona to ne zna, kidnapuje je i kroz godinu dana ona njega zavoli i venčavaju se. Taj odnos između žrtve koja zavoli svog otmičara, zna da se okarakteriše kao Stokholmski sindrom.

- Druga situacija je recimo ta da partner maltretira suprugu, s vremena na vreme, ona dobija šamar od njega, međutim, ona to trpi i prelazi preko toga, jer se oni ipak vole i on radi to zato što je ljubomoran. U toj situaciji se poverite drugarici i kažete joj kroz šta prolazite sa partnerom i ona ne može da shvati da ste toliki mazohista. Ljudi onda to odmah objašnjavaju rečenicom "eto imaš stokholmski sindrom".

- Ideja Stokolmskog sindroma žrtvu svodi na malo dete, na nekoga ko ne odlučuje svojom glavom, što ne može da se svede na sve slučajeve gde postoji taj odnos žrtva-agresor - zakljućuje Milivojević.

Naziv stokholmskog sindroma uveo je kriminolog i psihijatar Nils Bejerot posle neuspele pljačke banke i otmice na Normalmstorgu u Stokholmu, od 23 do 28. avgusta 1973.

(Telegraf.rs)