"Dok sam obilazila Čečeniju, ugledala sam natpis 'Made in Serbia' i ostala zabezeknuta"

Gotovo svako ko je rođen u Srbiji bar jednom u životu morao je da uverava nekog stranca da je njegova zemlja bezbedna. U toj situaciji sam se često nalazila, iako je prošlo dve decenije od bombardovanja i malo više od raspada Juge.

Sada, dok tumaram gradovima i selima Čečenije, shvatam da su skeptična lica mojih sagovornika bila potpuno prirodna reakcija. I sama sam sumnjičava dok me u ovoj dalekoj zemlji lokalci uveravaju da ništa loše ne može da mi se dogodi.

Desetak godina nakon završetka sukoba koji su godinama potresali ovu republiku, Čečenija otvara prozore u svet. Ipak, negativni medijski napisi o ovoj državi, koje su neretko pisali oni koji u nju nisu ni kročili, tera vas da Čečeniju i dalje zaobilazite u širokom luku.

Ekipa portala „Telegraf.rs“ dobila je nesvakidašnju priliku da se svojim očima uveri kako izgleda boravak u Čečeniji i možemo da kažemo da nije ni nalik onome što možete da izguglate.

U prvom delu putopisa upoznali smo vas sa istorijom, mentalitetom lokalaca i trudili se da dočaramo svaki delić prirodnih lepota koje krase ovu daleku zemlju. Prvog dana boravka vozili smo se kroz glavni grad Grozni, upoznali drugog čoveka države i njegove saradnike, stigli do same granice sa Gruzijom... Probali smo vodu sa izvora, fotografisali se kraj Nihaloj vodopada i ostali očarani drevnom tvrđavom Nikaroi.

Ovog puta vodimo vas u gradove Argun i Šali. Prvi je dobio ime po moćnoj reci na kojoj leži, a koja svoju pravu snagu pokazuje u proleće kada se topi sneg sa Kavkaza. U njemu je džamija Haja Ajmani Kadirova, posvećena majci aktuelnog lidera republike.

Pogled će vam svakako privući svojim neobičnim izgledom. Noću sija u raznim bojama, a danju ne znate da li pre da gledate predivne vrtove ili samo građevinu koja blješti u staklu, mermeru i zlatu.

Osećaj se kao Čečenka

Kako običaj nalaže, oblačim dugu haljinu i kosu prekrivam maramom. Da li zbog toga što je ovo prva džamija u koju sam ikad kročila, ili je ona zaista toliko lepa, ali mi od prizora zastaje dah.

Dok bosa hodam po crvenom, ručno izrađenom tepihu koji prekriva na stotine kvadrata, ne znam gde prvo da gledam. Kaligrafija u zlatu, mermer, molitvena niša, sve odiše nestvarnom lepotom.

Dok naš domaćin, direktor policije Apti Alaudinov sa ponosom priča o ovoj bogomolji koja je otvorena 2014. godine, trudim se da fotoaparatom ovekovečim svaki kutak. Moje oduševljenje Alaudinov prihvata s osmehom i kaže mi da pogled sačuvam i za Šali, u kom se nalazi najveća džamija u Evropi.

Kolima obilazimo Argun koji izgleda kao manja verzija Groznog. Tu su soliteri, široki bulevari, škole, prodavnice. Lokalci žurno hodaju, uspevam da vidim i žene. Lepe i ponosne hitaju u vratolomnim štiklama skrivenim ispod dugih suknji.

Usput saznajem da je u Čečeniji muškarcima dozvoljeno da imaju četiri žene. Sam general sa ponosom ističe kako ima dvanaestoro dece, a tek mu je četrdeset i neka. Prosek je šest, sedam mališana u svakom domu. Zanimljiv podatak s obzirom na to da vidno izbegavaju žene, a pred strankinjama obavezno spuštaju pogled i retko sa njima i progovore.

Nastavljamo s putovanjem i ubrzo blještavilo belog mermera nagoveštava da stižemo u Šali. Džamija posvećena proroku Muhamedu vidljiva je i pre nego što uđete u grad. Otvorena je ove godine, prima 30.000 vernika, a u vrtovima može da se okupi još 70.000 duša.

Za razliku od Arguna, gde tik uz ulaz stoji paravan iza kog su uredno poređane haljine i marame, u ovu džamiju sam morala da uđem na posebna vrata, na kojima me dočekuje Čečenka od nekih 70 leta. Njene blage oči sa neodobravanjem gledaju u moje crne pantalone i nepokrivenu glavu.

Bez osmeha me nakon izuvanja pušta da kročim na beli mermer. Vodi me iza paravana gde mi na čečenskom i rukama naređuje da skinem jaknu.

Potpuno šokirana mojim izgledom vadi oker haljinu sa belim tufnama i pomaže mi da se obučem. Zatim grabi ogromnu kragnu, prebacuje mi je preko glave i kreće da se bori sa mojom kosom, dok mi krajeve kragne tri puta obavija oko vrata.

Sa rukama na kukovima pažljivo me osmatra. Ne valja! Pramičak šiški uporno izleće i pada na čelo. Poprilično niska propinje se na prste i žustro ga gura natrag pod maramu. Ne da se pramen, ne da se ni Čečenka. U polučučećem položaju pokušavam da joj pomognem da ga savlada, dobro me nije lupila po ruci.

Kada sam po njenim merilima bila dovoljno pristojna da pođem, hvata me za mišicu i vuče ka stepenicama na kojima dve mlade Čečenke kleče i neverovatno belim krpama glancaju mermer. Dok se penjem i sve klimajući glavom molim za oprost što moram da prođem, ljubopitljivo me gledaju dok uklanjaju otiske mojih stopala.

Skrivena pod svodom velelepne bogomolje tonem u plavi tepih mekan poput oblaka. Na njemu nema ni trunke, ni končića, nestvarno. Prilazim ogradi i ugledam kolege i generala kako šetaju centralnim delom. Deluju majušni! Da, toliko je ovo čudo.

Pažljivo osmatram sprat na kojem se žene mole. Svuda oko mene zlato i kristal, a onda i Čečen. Gledajući u pod, rukom me poziva da ga pratim. Žurim niz stepenice kraj kojih me Čečenka spremno čeka za presvlačenje. Shvatam da joj moj pratilac objašnjava da me vodi kod muškaraca. Tri sekunde koliko smo se gledale u oči bile su mi dovoljne da uvidim svu njenu bol i jed. Pocrvenela sam.

Čečenka spušta glavu i pognutih ramena se vraća u svoj kutak.  Kročim u centralni deo bogomolje. Drveni sanduci sa predivnim duborezom, mermer sa Tasosa vredan 50 miliona evra i ručno rađeni tepih iz Irana od par hiljada kvadrata, za koji nismo saznali koliko košta, bezvredni su u odnosu na čast koja mi je upravo ukazana. Nemam reči da opišem lepotu i iskustvo – ovo morate da doživite!

Vraćam se kod starije Čečenke, imala je desetak minuta da od mene odahne. Shvatam da joj nije jasno ni ko sam, ni šta sam, ali bol u njenim očima zamenilo je strahopoštovanje. Dok joj se na ruskom zahvaljujem što mi je pomogla, sa osmehom odmahuje rukom i tiho nešto izgovara. Iako se nismo razumele, odlazim verujući da je rekla: „Idi s bogom, dete“.

Jezero boje smaragda

Vožnja kroz Šali nije dugo trajala. Koliko može biti veliki grad koji broji oko 50.000 stanovnika. Ipak, raznovrsna arhitektura me tera da pomislim kako sam čas u Rostovu na Donu, čas u Abu Dabiju. Ovo je već treći čečenski grad koji obilazim, i dalje mahnito pokušavajući da pronađem opasnost. Da li me uljuljkava činjenica što me lično čuva general ili šta, i dalje je ne pronalazim.

Dok jezdimo ulicama dočekuju me nestvarni prizori. Saobraćajac prekida pisanje kazne da bi salutirao Alaudinovu kada je prepoznao vozilo, a potom nastavlja da sluša rezigniranog vozača koji maše rukama. Isto tako svi, počevši od generala, staju na pešačkim prelazima. Ako ništa drugo, bar ste kao pešak bezbedni. Kazne za prekršaje, koje verovatno nisu simboličnog iznosa, naučile su Čečene da poštuju propise. Nama to i dalje ne uspeva.

U prvom selu nadomak Šalija zastajemo ispred jedne kapije kraj koje baka prodaje mušmule, kruške i jabuke. Alaudinov sam izlazi da pazari. Baka sve sa osmehom pakuje u kese, pa još malo dodaje, da nam se nađe. Sela ubrzo ostaju za nama i krećemo da krstarimo kanjonom Arguna, a potom da osvajamo vrhove planina.

„Ovde su se vodile žestoke borbe. Bio sam komandant ovog regiona“, objašnjava general pokazujući u bespuće.

Pokušavam da shvatim gde su se skrivali, nigde drvo na vidiku, samo suva trava i kamenjar. Nigde ni kuće desetinama kilometara okolo, žive duše nema! Smeje se od srca na moje zapažanje, ali ne želi da mi otkrije tajne ratovanja.

„Vidite, sad je sve čisto i mirno. Kao što sam rekao, bezbedna zemlja.“

Krasota krajolika se ne može opisati. Zastajali smo da fotografišemo gradove u magli sa visine od nekoliko hiljada metara, a onda nam se, nakon stotinak kilometara vožnje, uglas otelo jedno: „Vau“ kada smo ugledali jezero Kizinoi.

Voda zelena poput smaragda, okružena snegom pokrivenim planinama na kojima su ponegde vidljive samo cevke naftovoda. Jezeru vidimo početak, ali ne i kraj, vijuga kao i put.

Od Srbije se pobeći ne može

„Sa ove strane ne možete do vode. Ne brinite, stižemo uskoro na odredište“, objašnjava general naređujući pokret. Nekoliko kilometara kasnije ugledamo hotel koji usamljen čeka na brdu.

„Napravili smo zip-lajn preko jezera. Sad je nažalost hladno, verujte da je doživljaj nestvaran“, kaže Alaudinov dok se približavamo zdanju zaostalom iz vremena SSSR-a u koji sportisti dolaze na pripreme i klinci na ekskurzije.

Zatičemo srednjoškolce iz Dagestana, tamošnjeg KUD-a, spremaju se za koncert. Dok za nas izvode tradicionalne plesove nasred restorana, konobari nam spremaju sto. Opet sve po redu, od čaja, preko domaćeg hleba i mesa, do slatka od jabuka i belih trešanja.

Punog stomaka krećem u obilazak. U vodi nekoliko čamaca, pored hotela novi bungalovi i džamija od drveta.

Dok pokušavam da lepo uslikam jezero, živce mi kidaju bandere koje mi uleću u kadar. Gazim na travu da ih zaobiđem i dok proveravam da li ću biti blatnjava do kolena ugledam pločicu zbog koje sam se umalo srušila! Nasred bandere ponosno stoji: „Made in Serbia“. Ne pitajte me kako su tu stigle, ali sad mogu opušteno da kažem da sam se u Čečeniji osetila kao kod kuće.

Zovu me Ramzan, dobrodošli

Po povratku u Grozni vode nas da upoznamo kolege sa nacionalne televizije. Kad smo već tu koriste priliku da snimimo specijalnu emisiju. Voditelj ozaren zbog našeg prisustva neprestano zapitkuje kako smo se uopšte usudili da dođemo, jesmo li sad uvideli da nas niko neće dići u vazduh. Slušam kolege iz Grčke, Italije, Crne Gore, Slovenije i shvatam da smo delili isti strah, ali da sad delimo isto mišljenje – Čečenija je zaista pozitivno iznenađenje.

Ipak, ne želim da me uljuljka gostoprimstvo vođe specijalnih snaga. Lako je biti bezbedan kad si u njegovom društvu, ili možda ne?! Kako smo stigli u hotel gledam u pravcu kapije, spremna da zujim ulicama bez pratnje. Plan mi osujećuje dolazak lidera Čečenije Ramzana Kadirova. Prvo se pojavljuje obezbeđenje, osam blindi i vidljivih desetak specijalaca. Nevidljivih, ko zna.

Poređali smo se kao kobci, spremni da ga zaspemo kojekakvim pitanjima. Nažalost, nismo dobili priliku - zgusnut raspored. Došao je samo da nas pozdravi i zahvali što smo tu. U farmerkama i kožnoj jakni ispozirao je za grupnu fotku. Svima se predstavio i uz stisak ruke srdačno zahvalio, a onda je otišao dalje.

Specijalci čuvaju pravoslavnu svetinju

Ramzanov dolazak sprečio me je da noću krstarim Groznim, ali me maglovito jutro neće omesti. Nakon doručka, pre odjavljivanja, pakujem opremu i sa još trojicom kolega krećem u izviđanje. Obilazimo „Park ljubavi“ i fotkamo sve živo dok tražimo pravoslavni hram koji se nalazi u centru. To je ujedno i jedino mesto gde sam videla više desetina do zuba naoružanih specijalaca.

Čuvaju svetinju iz 19. veka koju su ekstremisti pokušali da sravne sa zemljom 1996. Nisu uspeli, i dalje ponosno stoji. Prošli smo rigoroznu kontrolu da bismo se pomolili u crkvi Svetog Arhangela Mihaila. Uz osmeh dočekani i ispraćeni iz bogomolje, samo su kalašnjikovi kvarili osećaj svetosti.

Još malo vremena je ostalo za obilazak, avion poleće za dva sata. Žurimo da izbliza vidimo rezidenciju Kadirova. Od nje me deli bulevar sa šest traka, ograda od kovanog gvožđa, fascinantan kameni ulaz i jedno 400 metara puta. Bog da poživi zum. Hvatam zgradu ali kroz objektiv vidim i vojnika kako mi rukom pokazuje da je zabranjeno fotkanje. Razočarano spuštam aparat i krećem dalje ka drugom arhitektonskom čudu. Opet podižem aparat, ali se nisam dovoljno odmakla od kapije rezidencije. Kreće galama, a onda nam sa druge kapije prilazi momak u civilu, sa automatskom puškom na ramenu.

„Molim vas da mi pokažete fotografije. I vi gospodine“, reče obraćajući se meni i kolegi.

Iskreno, nije mi bilo svejedno. Rukama i nogama objašnjavamo da smo novinari, gosti njegovog šefa. Jok, traži fotoaparat i mobilne pa makar sekire padale. Spasava nas fotografija sa Kadirovim. Izvinjava se onoliko dok se žurno povlači i želi nam srećno dalje razgledanje. On je otišao, ja i dalje stojim, noge su mi se odsekle.

„Eto, nisu potezali oružje. Naglasićemo čitaocima i gledaocima da samo paze i ne fotografišu ovaj deo grada, ostalo je skroz OK“, kroz smešak me smiruje kolega. I zaista, više nigde nismo imali problem.

Dok napuštamo hotel, još jednom se osvrćem oko sebe. Da, došla bih ponovo ovde. Prelepo je, jeftino i zaista bezbedno. Samo da skrpim za avionske karte. Videćemo se sigurno opet Grozni - до свидания!

Čečenski zagrljaj, ali u Moskvi

Na ispraćaju kolege su Alaudinov i njegova svita bratski izgrlili. Meni je jedino prišao general i još jednom mi srdačno pružio ruku uz reči da se nada da će koliko iduće godine mene i mog dragog videti na čečenskom tlu. Ja sam na zagrljaj morala da čekam sve do Moskve, gde smo po izlasku iz aviona sreli devojku koja nas je srdačno dočekala u hotelu u Groznom. Poželela nam je srećan put. Kolegi koji je pružio ruku sa osmehom je poručila: „Rado bih vas pozdravila, ali znate ja sam Čečenka i to je nedopustivo“. A onda se meni bacila u zagrljaj i rekla da se nada da će me videti opet u njenom prelepom gradu neobičnog imena.

Engleski slabo govore

U Čečeniji su službeni jezici čečenski i ruski, a na engleskom ćete jedino uspeti da se sporazumete u hotelu ili nekoj luksuznijoj prodavnici.

Zemlja rajski čista

U Groznom ćete gotovo na svakom koraku uočiti kantu ili kesu u koje možete da odlažete otpad. Čečeni veoma vode računa o čistoći, tako da na ulici teško da ćete videti papiriće ili pikavce. Takođe, pušenje je zabranjeno u zatvorenim prostorijama. Cigaretu možete zapaliti isključivo napolju.

Pogledajte još: Putešestvije ekipe Telegrafa do tvrđave Nikaroi u Čečeniji

(I. Nikolić/i.nikolic@telegraf.rs)