Putopis Srbina koji je posetio Černobilj: "Nisam siguran da li je meni kao turisti ovde mesto"

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Nastavljamo put. Drugi kontrolni punkt, ulazak u Zonu od 10 kilometara, još jedna provera pasoša. Prvi susret sa tihim ubicom, radijacijom imali smo u selu Kopači. Naši Gajgerovi brojači podešeni da reaguju na samo dvostruku vrednost od normalne (0,30 us/h mikro siverta po času) su zapištali gotovo u isto vreme. Vodič nam spuštanjem detektora na tačno određeno mesto na zemlji pokazuje prvi tzv. hotspot, mesto na kome radijacija dostiže maksimum u odnosu na okruženje. Brojač skače na 50 puta veću vrednost od normalne. U neverici to proveravamo i ubrzano se udaljavamo, jer ipak 50x nije malo. Kasnije ćemo se uveriti da ova nije ništa, ni blizu onoga što može da se izmeri. Selo Kopači je nakon nesreće bilo toliko zagađeno da je odlučeno da ljudi iz njega jednostavno isele. Ni kuće nisu srušene, ostale su takve kakve jesu, ali „sažvakane“ vegetacijom.

foto: prihvatna arhiva/Borko Rastović

Poseta Pripjatu, gradu duhova, ostavlja sličan utisak, ali na grandioznijem nivou. Bolnica, hotel, škole, stambene zgrade, raskrsnice, šetališta, ništa se ne prepoznaje. Sve je tu, barem samo beton i gvožđe koje polako rđa, truli i raspada se. Zastajemo svuda, i na svakoj lokaciji od vodiča dobijamo po 15, 20 minuta vremena za samostalno istraživanje. Pokazuje nam fotografije pojedinih lokacija iz perioda pre katastrofe. Penjemo se na šesnaestospratnicu. Polako silazimo sprat po sprat, ulazimo u napuštene stanove, koji su manje više ispražnjeni i od nameštaja i od uspomena. Tu i tamo neke sobne papuče, klizaljke, dečija slikovnica, mnogo knjiga, đačkih udžbenika, čak i klavir. Sve debelo „sažvakano“ propadanjem, pauzirano u vremenu i zaboravljeno od ljudi kojima je nekada nešto značilo. Ipak su to samo stvari. Stanovnici Pripjata otišli su u žurbi, preko noći, naređeno im je, nisu imali izbora.

Noć smo proveli u hotelu Desyatka, neposredno po izlasku iz desetokilometarske Zone, preumorni i iscrpljeni od šetnje.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Sledeći dan odlazimo u Černobilj 2. Gradić je osnovan takođe namenski, kao i Pripjat, ali za elitne pripadnike vojske i njihove porodice. U njemu se nalazi ogromna metalna mrežasta struktura visoka 150 metara i dugačka preko 700, DUGA2 radar. Originalno, on je trebalo da služi kao sistem za ranu najavu lansiranja interkontinentalnih raketa od strane suparnika tadašnjeg SSSR-a. Ili barem je tako komunicirano javnosti. Prema nekim teorijama zavere, moguće je da su je sovjeti koristili i za kontrolu uma. S obzirom na grandioznost ove strukture, nije mi teško da poverujem ni u šta. U jedinoj osnovnoj školi pronalazim đačku vežbanku. Poslednji unos je 8. maj 1986. godine. Za razliku od stanovnika Pripjata, stanovnici Černobila 2, imali su dve nedelje da se spakuju i da mirno napuste grad.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Plan je da posetu Zoni završimo odlaskom kod sedamdesetčetvorogodišnje bake, koja je povratnik sa specijalnom dozvolom za život u Zoni. Živi u udaljenom selu na beloruskoj granici, potpuno sama u napuštenom selu. Dogovaramo se da sakupimo oko jednog evra po osobi i to za osnovne namirnice, kao znak zahvalnosti.  Dočekuje nas živahna starica, bez bora na licu. Uvodi nas u svoj dom i priča o životu. Sve što joj nedostaje su ljudi. Poslednje goste imala je pre tri nedelje.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Rok za napuštanje zone je 19h. Na kontrolnog punktu imamo kontrolu radijacije u vrlo čudnoj napravi koja verovatno datira iz sovjetskog vremena. Isti takav detektor dočekao nas je i na izlasku iz 30km zone. Ovde predajemo lične dozimetre radi kontrole nivoa radijacije koji smo primili tokom dvodnevnog boravka u Zoni.

Nakon što sam se vratio ljudi, posebno kolege vrlo su me često pitali - otkud ti tamo? Zar tamo nema radijacije? Vrlo je jednostavno i logično. Mi se nismo kretali iole opasnijim delovima, vodič nam to ne bi ni dozvolio. Na kraju krajeva, on je u Zoni skoro svaki dan.

Kada se uzme prosek nivoa radijacije koje telo absorbuje tokom godine u normalnim uslovima, ono što smo mi primili tokom dva dana u skladu je sa dnevnim prosekom.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Naravno da postoje mesta na kojima je radijacija tolika da život nije ni moguć. Kažu da se u delovima Crvene šume ne čuje ni cvrkut ptica, životinje jednostavno osete radijaciju, a naučnici, navodno, samo na osnovu jačine tog cvrkuta mogu da procene kolika je zagađenost u tom području. Vodič nam je u nekoliko navrata pokazao mesta na kome radijacija dostiže maksimume, a to je samo u okviru putanje kojom smo se mi kretali. Najveća vrednost koju sam izmerio je 2.500 puta veća od normalne i to na malo očekivanom mestu - u dnu najniže kapsule vrteške u luna parku Pripjata, luna parku koji nikada nije otvoren.

foto: privatna arhiva/Borko Rastović

Ostaje mi osećaj sete. Čini se kao da je paradigma moderne civilizacije tamo u Zoni nekako izvrnuta. Ili je možda samo vraćena u svoj originalni oblik. Iako u ulozi turiste - posmatrača, nisam imao osećaj da doživljavam nešto nesvakidašnje ili egzotično. Ljudi iz takvog razloga posećuju zoološke vrtove i botaničke bašte. Pripjat nije to. Kao da sam bio nateran da pogledam u sebe, da u kontekstu te pustoši, sebe stavim na mesto onoga ko je posmatran. U Zoni, egzotika je sam čovek, a priroda je posmatrač i kao da mu se na svakom ćošku podrugljivo podsmeva i šapuće “Mogu ja i bez tebe”. Na kraju krajeva, život uvek nađe način. I uvek uspostavi savršenu ravnotežu, svojevrsni ekvilibrijum, u kome svi učesnici ekosistema nađu savršenu meru egzistencije, sa čovekom ili bez njega. Bilo je zadovoljstvo videti da priroda još uvek poseduje tu jedinstvenu moć.

VIDEO: Dan koji čovečanstvo treba da slavi kao drugi rođendan

Za Telegraf.rs pisao Borko Rastović