Zašto su Japanci, veliki tradicionalisti, posle hiljadu godina morali da promene prestonicu

Ovako je Kjoto izgledao pre nekoliko vekova, sa carskom palatom u sredini. Foto: Wikipedia Commons/Wikiwikiyarou

Japanski narod spada u red najfascinantnijih na ovom svetu, i o njemu se podosto zna. Tako znamo da su vrlo disciplinovani i požrtvovani; nakon katastrofalnog zemljotresa i cunamija početkom ove decenije, svet su obišle slike tamošnjih ljudi koji u redu, „zmijici“, strpljivo čekaju vodu, što je u našoj javnosti često bilo upoređivano sa krvavom tučom na beogradskom Trgu republike koja je izbila prilikom deljenja sadnica japanske trešnje, koje je organizovala njihova ambasada.

Preporučujemo

Znamo, između ostalog, takođe i da su izuzetno kulturno samouvereni i da su vrlo tradicionalno nastrojeni, da poštuju svoje običaje i obrede do te mere da će čak i ateisti među njima po nekom automatizmu vršiti religijske rituale koji bi bilo gde drugde bili nezamislivi (budizam i šintoizam su toliko srasli sa njihovom kulturom te oblicima društvenih normi i ponašanja da ih je vrlo teško razgraničiti).

Kako je onda moguće da Japan 1869. godine promeni svoju hiljadugodišnju prestonicu i preseli je iz Kjota u Tokio? Jedan deo odgovora na to pitanje bi mogao da glasi, da su Japanci fleksibilan narod koji nije gušen tradicijom već je ona tamo živa i stoga — promenjiva. Međutim, drugi deo odgovara leži u tome šta je bio Tokio u datom trenutku.

Imperijalna vila Katsura, Kjoto, Japan. Foto: Wikipedia/John Chang

Priča počinje 784. godine kada je car Kanmu odlučio da preseli svoj dvor iz Nare, koja je tokom bezmalo čitavog osmog veka bila prestonica, sa ciljem da se udalji od budističkih sveštenika i dvorjana koji su se osilili. Izabrao je mesto u blizini i dao mu ime Nagaokakjo, ali se zbog poplava koje su pogađale tu lokaciju već 794. preselio u selo po imenu Uda i dao mu ime Hejankjo.

Prefiks ili sufiks „-kjo“ znači „prestonica, a ime novog grada značilo je „prestonica spokoja i mira“. Ali je on ubrzo počeo biti nazivan naprosto Kjo, da bi u jedanaestom veku dobio svoje današnje ime — Kjoto, što doslovno znači „Prestoni grad“. On je ostao zvanična prestonica Japana do 1869, ali je već od kraja dvanaestog stoleća prestao da bude sedište faktičke vlasti.

Naime, 1185. godine počinje period vojnih diktatura odnosno šogunata. Na čelu vlade koja se nazivala „bakufu“ stajao je šogun, koji je bio de fakto vladar, iako je car uvek to bio de jure, pa čak nominalno imenovao šoguna prilikom ceremonija: bila je to puka formalnost, ali bez obzira, praksa koja je opstala narednih osam vekova.

Niz građanskih ratova između velikih vojvodskih zemljoposednika koji su stajali na čelu ratničkog staleža, samuraja, proizveo je četiri velika šogunata koji su se smenjivali jedan za drugim. Prvi je 1192. uspostavio klan Kamakura, a drugi 1336. nakon tri godine rata klan Ašikaga.

Snegom zavejani Tokio, glavni grad Japana. Foto: Getty images

1573. godine počinje tzv. Period Azuči-Momojama, tokom kojeg su Oda Nobunaga i njegov naslednik Tojotomi Hidejoši, premda nisu nosili titule šoguna, uspostavili red i mir nakon haosa koji je nastao posle sloma vlasti Ašikaga. Ali već 1600. godine nakon Bitke kod Sekigahare na vlast dolazi i šogun postaje Tokugava Ijejasu, koji uspostavlja najpoznatiji i najdugovečniji šogunat od svih.

E sad, tokom vlasti Kamakura sedište šoguna bilo je upravo u Kamakuri, dok su Ašikage vladale iz Kjota. Ieajasu je odlučio da svoje sedište preseli u jedno malo i slabo znano ribarsko selo po imenu Edo („zaliv“) koje će već 1721. godine toliko narasti da će imati milion stanovnika. Edo će ostati faktička prestonica sve do Meiđi-restauracije, kada je vlast cara obnovljena a šogunat srušen; Kjoto će sa druge strane ostali formalna prestonica, pravno gledano, budući da je tamo bio car.

Ali pomenute godine car Meiđi, nakon što je prethodne srušio Tokugave, odlučuje da preseli svoju prestonicu u Tokio. Zašto ne u Edo? Pa, to je Edo. Edo je Tokio. Edo je u trenutku obnove carske vlasti bio ne samo najveći grad, već i kulturno, privredno, finansijsko, i svako drugo sedište Japana, i ako je car Meiđi imao nameru da održi svoju kontrolu nad državom, morao je tamo da preseli svoju rezidenciju i da Edu promeni ime u Tokio, što znači „Istočna prestonica“.

Interesantno je međutim to što ne postoji nijedan japanski zakon kojim je formalno-pravno određeni šta je prestonica, niti postoji odluka kojom je glavni grad preseljen iz Kjota u Tokio. Postoji samo odluka cara da preseli svoju zvaničnu rezidenciju. Naposletku, to je dovoljno.

VIDEO: Brus Li je prevaziđen: U Japanu postoji "nindža taksi"

(P. L.)