Umetnost postavljanja granica u vaspitanju dece: Jedna stvar je ključna za roditelje

Vaspitanje dece je najzahtevniji roditeljski posao, a cilj mu je da dete pripremi za odraslo doba formiranjem ličnosti koja će biti samostalna i sposobna da preuzme odgovornost.

Samopouzdanje, sposobnost socijalizacije, kao i uspešnost deteta kao odrasle osobe zavisiće mnogo od toga koliko je kao malo naučilo poštovanje određenih pravila i samodisciplinu.

- U ranom dobu odrastanja dece, glavni njihov princip je zadovoljstvo i tada oni ispituju granice odraslih koliko daleko mogu da idu u ostvarenju svojih želja i zahteva - kaže za Telegraf psiholog Marija Ristić.

Kako navodi, u najranijem uzrastu deca su vrlo uporna u izražavanju onoga što hoće, što neretko roditelje dovodi u situaciju kada ne znaju kako bi trebalo da se postave. Posledica toga je često nedoslednost - detetu se nekada odgovori sa "da", a nekada za tu istu stvar sa "ne". To mališane ume da zbuni, jer ne znaju tačno šta smeju, a šta ne smeju da urade.

- Jedan od najvećih problema u postavljanju granica jeste nedostatak saglasnosti roditelja o zabranama i granicama, jer se često dešava da jedan roditelj dosledno postavlja granice, a drugi ih popuštanjem ruši. Takve reakcije dodatno zbunjuju decu - objašnjava sagovornica Telegrafa.

Ona podseća da ma koliko da roditelji imaju različit pogled na vaspitanje dece, jedan od glavnih principa uspešnog vaspitanja je saglasje.

- Nikako ne sme da se dođe u situaciju "jedan roditelj u klin, drugi u ploču". Čak i kada mislite da vaš partner možda nije u pravu, nemojte to pokazivati pred detetom već podržite partnera , a onda mu kada ostanete sami recite sa čim se ne slažete - savetuje psiholog.

Kako navodi, batine nisu način da se deci postave granice i pošalje poruka koje ponašanje je neprihvatljivo:

- Roditelji često mešaju prava dece na vaspitanje bez fizičkog kažnjavanja sa odgojem bez postavljanja granica. Deca imaju pravo i potrebu za granicama i roditelji bi trebalo da postavljaju jasne granice, ali u atmosferi ljubavi, prihvatanja, a ne  u atmosferi straha i fizičke sile.

Ristić ističe da batine ni kod male dece neće doveti do rešenja, jer do tri godine oni ne razumeju zašto su "kažnjeni".

- U praksi često čujem roditelje koji kažu: "Bolje da ga malo udarim, nego da gurne prst u šteker." Dete će i sledeći put pokušati da stavi prste u utikač, samo će se držati za mesto gde ste ga udarili. Tu je rešenje da fizički zatvorite šteker i tako mu postavite granicu dok je u uzrastu kada ne razme šta mu govorite - objašnjava psiholog.

Sagovornica Telegrafa upozorava roditelje da ako detetu postavljaju granice batinama, oni mu zapravo šalju poruku da ne vredi.

- Kako deca rastu, princip zadovoljstva trebalo bi zameniti principom realnosti, u čemu je uloga roditelja izuzetno važna. Granice za nedopustivo ponašanje moraju da budu jasno definisane, a najvažnija stvar koje bi roditelji trebalo da se drže jeste doslednost. Bez doslednosti ovaj način u vaspitanju su protraćeno vreme i energija.

Najvažnije je postavljati realne granice koje ćete moći kao roditelj da ispoštujete bez popuštanja. Cilj postavljanja granica  je da dete nauči poštovanje društvenih pravila, moralne vrednosti i da se razvije u odgovornu, socijalizovanu i samostalnu osobu, što je preduslov da bude srećno i uspešno u životu - ističe Ristić.

Kad je vreme za postavljanje granica?

Kako navodi sagovornica Telegrafa, deca do treće godine ne razumeju ono što je verbalizovano kao zabrana.

- Posle treće godine potrebno je postavljati granice, a konkretan način koji će razmeti jeste da detetu date ili ukinete privilegije. Za neprihvatljiva ponašanja ukinemo neku privilegiju – neki crtić, video igricu – nešto što je privilegija, ali nikako nešto što je detetova potreba. Nećemo mu ukinuti večeru, ni zagrljaj, ni vodu - objašnjava psiholog.

Ristić podvlači da ni sa ukidanjem priviegija ne bi trebalo preterivati.

- Nije retkost da u naletu ljutnje i besa roditelji odrede dugotrajne kazne; na primer, zabrane deci neku privilegiju - igricu ili leti odlazak na bazen na nekoliko dana, a onda to bude predugo i njima, pa popuste i odustanu od zabrane. To je kontraproduktivnije nego da ukidanje privilegije nisu ni uvodili - ističe ona.

Kako navodi, kod postavljanja granica, privilegije deci bi trebalo ukidati na vremenski period koji mogu da ispoštuju i oni i roditelji. Važno je, takođe, da se roditelji ove odluke dosledno drže.

– Ukinite privilegiju za taj dan, sat ili dva sata. Ali nikako na pet dana ili mesec dana. Nećete kao roditelj izdržati, već ćete popustiti, a onda je to poruka da niste dosledni.

To za posledicu ima da vam dete više neće verovati. Vaše odustajanje ono može shvatiti kao poziv da nastavi sa neprihvatljivim ponašanjem. Sa druge strane, to je pokazatelj da roditelj ne misli ono što govori i ne govori ono što misli, pa ispada da je u redu da dete ne poštuje granice koje je roditelj postavio - objašnjava psiholog Ristić.

Naša sagovornica napominje da je važno i ponašanje roditelja u kontra smeru i daje izuzetno koristan savet:

- Ako dete ima poželjno ponašanje, pohvalite ga ili mu dajte neku privilegiju. To će imati još veći efekat i biće mu motivacija da se trudi da se lepo ponaša.

Ristić dodaje da je važno da roditelji shvate da se granice ne postavljaju jednom zauvek i da se one menjaju sa odrastanjem deteta.

- Ne možemo postaviti iste granice detetu od pet godina i onom od 11. Granice je potrebno prilagođavati uzrastu deteta kako bi razvijalo stepen odgovornosti. Takođe, kod postavljanja granica ne bi trebalo dovoditi u pitanje ljubav prema detetu niti poverenje u njega - poručuje Ristić.

(Telegraf.rs)