Kako se moj brat 4 puta oženio istom ženom: Srpski svadbarski inat u doba korone

Ukoliko ste i vi deo onih parova kojima je korona virus pokvario planove za venčanje, razumemo vas.

To se odnosi i na sve koji učestvuju u iscrpljujućim planiranjima i pripremama, od mlade i mladoženje do nas porodičnih pomoćnika - roditelja, braće i sestara mladenaca, jer u Srbiji važi pravilo da svi budu uključeni.

E pa, ja sam rođena sestra jednog mladoženje, čime sam dobila status devera, a to nije mala stvar, i četiri puta za godinu dana sam "oženila" brata njegovom najvećom ljubavi.

Vežite se, polećemo...

Filip i Tijana su svoju veliku svadbu, krunu njihove skoro desetogodišnje ljubavi, zakazali za maj 2020. godine.

U martu je krenula korona.

Sećam se da sam došla iz Beograda u porodičnu kuću u selo, jer "rad od kuće", kao i da sam sa sobom donela potpunu paranoju i strah zbog novonastalih okolnosti. Sećam se i da su ljudi u unutrašnjosti sebi mogli da dozvole luksuz kakvog-takvog slobodnog kretanja i malo lakšeg pristupa haosu koji je pokorio svet. Taj luksuz je kratko trajao i ono malo optimizma da će život biti normalan iščilelo je na Vaskrs sa trodnevnim zatvaranjem i potpunim karantinom.

Moram da napomenem da sam ja iz kraja u kom se prave takozvane ženske svadbe, to jest, otac napravi veselje za svoju kćerku i svatove obaška od svadbe koju pravi mladoženja. Pošto Tijanin tata nije dovodio u pitanje organizaciju "ženske svadbe", ista je bila zakazana za septembar. Dakle, automatski su pomerene dve svadbe.

"Okej", mislili smo, "biće bolje", mislili smo, "pomerićemo svadbu za mesec, dva" mislili smo. Oh, kako ništa nismo znali.

Moje razočaranje nije moglo da se meri sa tugom u Tijaninim očima, koja je svoje dve venčanice osmislila, izradila nacrte i sama sašila za nekoliko meseci. Danima je razmišljala o cvetnim aranžmanima, uređenju mladenačkog stola, cele sale, pozivnica i rasporeda sedenja za 700 zvanica. Nedeljama je tražila adekvatni bend.

Ipak, to je sve palo u drugi plan, jer se svet koji poznajemo rušio i bilo je i sebično i nepravedno lamentirati nad tim. Biće svadbi, daj da sačuvamo porodicu i glave na ramenima.

Pošto je postalo jasno da od velike srpske svadbe nema ništa, mladenci su rešili da obave samo crkveno venčanje krajem maja prošle godine. Tada su mere bile popuštene, pa smo skupili do 15 najbližih članova porodice i organizovali ručak.

Umorni od svega, uplašeni, razočarani i prestravljeni, taj dan smo pevali i plakali "za sve pare", jer je bilo pitanje kada ćemo sledeći put. I da, mlada je bila u venčanici koju je opet sama sašila. Zmaj.

Nedelje su se pretapale u mesece, krizni štabovi su postali deo svakodnevice, brojke su išle u nebo, sve što smo znali više nismo znali, maske su bile važnije od ličnih dokumenata, a distanca tužna sadašnjica. Ko, bre još misli na svadbe...

U avgustu smo saznali da brat i snajka čekaju bebu. Kako je trudnoća odmicala, postalo je jasno da, ako ništa onda bar zbog birokratije, moraju da se venčaju i u opštini.

Dakle, još jedno venčanje u decembru i još jedan ručak. Ovog puta zaista intiman, ali svadbeni ručak je svadbeni ručak koliki god da je.

Nova godina nije odnela kovid, ali je donela vakcine. A vakcine su značile optimizam. Značile su život i vraćanje u naznaku normale.

A optimizam je značio i možda dve velike srpske, tradicionalne svadbe u narednim mesecima, sad već preinačene u proslave venčanja jer su se naši mladenci, kako bi se reklo u Zapadnoj Srbiji, već uzeli.

U aprilu je stigla Lenka, kruna Filipove i Tijanine ljubavi. Donela je raspamećujuće raspone emocija i povezala nas kao porodicu još više, iako smo mislili da je to nemoguće. U aprilu je stiglo i blago ukidanje rigoroznih protivepidemioloških mera.

U maju su već pojureni svi oni koju su angažovani za organizaciju svadbi inicijalno, a u junu smo imali već dva datuma -  i za prvu svadbu, a i za onu "žensku" svadbu.

I, eto. Svadbarismo, jedosmo, pismo, veselismo se, sve pare potrošismo i mog brata oženismo. Ali sada stvarno kako dolikuje.

Naravno, ne sa tolikim brojem ljudi koliko je bilo planirano, jer nekad srpska megalomanija mora da se obuzda, ali srpski inat nikada! I bilo je divno.

Da se razumemo: apsolutno niko nije imao simptome kovida posle oba veselja, al' kako sam rekla nekoliko pasusa ranije - vakcine i pamet u glavu. I neka peva ova kuća!

(Telegraf.rs)