Ispovest Nišlijke čiji sin ima autizam: Jedna Andrijina rečenica uvek mi daje snagu
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
Ceca
Mima je jedna velika zena i da je nema trebalo bi je izmisliti. Ona bi mogla da drzi predavanja o suzivotu sa autisticnom decom. I problem nije sa drugovima iz razreda nego sa njihovim roditeljima. Neobavestenost je strasna a svi vole da pametuju. Aki je divan decak, po misljenju svih koji ga znaju prepameran i prelep. Mima je samo oslonac za koji on zna da je uvek tu i da mu niko nista ne moze. Ljubim vas i hajde da se svi jednom nasmejemo za sve Andrije u svetu
Ivana
Ziva istina,sa svime se slazem sa ovom mamom i svaka cast za hrabrost. Samo da dodam da nisu samo u Srbiji zrtve sistema tako je nazalost i u drugim zemljama a na reakcije okoline ne treba obracati paznju toga je bilo i bice uvek.Samo napred borite se za svoju decu !
Hororka
Juce sam vodila sina od 19 meseci u parkic. Bio je jedan autisticni decak od mozda desetak godina. Moj sin se toliko izigrao sa njim da mi je bilo prelepo da vidim toliko osmeha i kod jednog i kod drugog. Generalno se ljudi sklanjaju i to ne mogu da shvatim. Imam autisticnog rodjaka pa mi je to nesto na sta sam navikla ali vecina ljudi okrece glavu.