Šta zamerate svojim roditeljima? Odgovori mladih i starih će vas rasplakati

 

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

  • Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
  • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
  • Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
  • Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
  • Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
  • Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
  • NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
Odgovor na komentar korisnika Rajvos@
Ime je obavezno
E-mail adresa je obavezna
E-mail adresa nije ispravna
*otkucano <%commentCount%> od ukupno <% maxCommentCount %> karaktera
Komentar je obavezan

<% message.text %>

Komentari

  • Unakažena

    26. april 2021 | 18:47

    Što su se razveli. Što ni pre toga nisam imala ni mamu ni tatu, oslonac, rame za plakanje, osobu za razgovor. Što mi nisu pružili osnovne uslove za život. Što smo odrastale bez struje i vode. Što nismo školu završile. Zato što imam komplekse zbog njih, osećaj bezvrednosti. Što sam se mlada udala da pobegnem od oca nasilnika i teškog života u 4 zida. Što mi se nikada nisu našli, iako sam se ja njima uvek našla i pored svega. Rastala sam se, ostala bez dece na neki način zahvaljujući njima jer nisu mi pomogli ni na koji način. Sada kada sam se oporavila od svega, počela da živim normalan život sa normalnim čovekom, kada sam na korak da vratim decu u svoje naručje, oni mi i dalje uništavaju život i pokušavaju sadašnji mir da mi unište. Zameram im što se nikada nisu promenili niti mi se izvinili za to što su me unakazili. A najviše zameram sebi što ih i dalje volim i poštujem, što ih zovem i posećujem i što sam im nekako sve to oprostila, umesto da sam se okrenula od toksičnih roditelja i nastavila da uživam u životu.

  • Chance

    26. april 2021 | 17:36

    Nisam osetila ni trunku ljubavi sa njihove strane. To me je napravilo emotivnim invalidom i osobom nesposobnom da izgradi normalan zivot, sa normalnim muskarcem. Uporno ponavljam greske uz koje sam zivela i koje sam gledala kod svojih roditelja.

  • Jelena

    26. april 2021 | 16:46

    Moji su bili baš, baš strogi, znalo se fakultet - kuća! Nekad sam im zamerala, danas sam zahvalna, jer sam izrasla u uspešnu i srećnu ženu. I ja sam bila stroga prema svom sinu, evo ga uspešan softver inženjer, ima divnu devojku, ali je i dobrica, daje krv, pomaže dobrotvorne akcije, jedno plemenito biće! Moje iskustvo je - bolje biti malo strozi, zavesti pravila i red, nego pustiti da deca rade šta hoće! Pri tom ne mislim na batine i slično, samo red i pravila...

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA