Nemanja je rođen slep, a peva lepše od Bočelija: Sa porodicom se bori 22 godine i ima jedan cilj

Sećate li se mladića koji je prošle jeseni na stadionu „Rajko Mitić“ otpevao nekoliko „Zvezdinih“ pesama i preko noći postao zvezda na društvenim mrežama?

Nemanji Crnatoviću (22) iz Beograda tada je ispunjen jedan od najvećih snova – da zapeva na stadionu voljenog kluba za koji navija svim srcem. Nekoliko puta pre toga roditelji su ga dovodili na "Marakanu" da prati "Zvezdine" utakmice. Nije video nijednog igrača.

Nemanja je od rođenja slep.

Iako mu je zbog ovog invaliditeta mnogo toga u životu uskraćeno, mladić nestvarno lepog i snažnog glasa je, zahvaljujući bezgraničnoj ljubavi i podršci porodice, uspeo da nađe svoje mesto pod suncem. Njegova borba za parče neba koje bi svakome od nas po rođenju trebalo da pripadne je drugačija. Traje iz dana u dan, na način kog mnogi nisu svesni.

Nemanjina borba je ujedno i borba njegovih roditelja i sestre, baka i pokojnih dedova koji su utkali svu ljubav ovog sveta i svaki atom snage da mu život učine lepšim.

Njegov nastup na nekadašnjoj „Marakani“ većina gleda kao bljesak, rađanje vanserijski talentovanog pevača koji, po mišljenju stručnjaka, peva bolje od Bočelija. Malo je onih koji su se zapitali kako su izgledale prethodne 22 godine u tami, ali i kako će izgledati budućnost. Samo bližnji osoba rođenih sa apsolutnim odsustvom vida znaju da ta tama verovatno nikada neće prestati. Ali, ne odustaju.

Ne odustaje ni Nemanja.

Ovo je priča o bitkama koje bije 12.000 slepih i slabovidih osoba u Srbiji kroz iskustvo Nemanje Crnatovića i njegove porodice.

„Saznali smo da je slep 3 meseca posle rođenja“

Nataša i Aleksandar Crnatović bili su presrećni kad su saznali da će u mladim godinama postati roditelji. Ipak, nije sve teklo glatko – Nemanja je rođen prevremeno, zbog čega je duže od dva meseca morao da bude u inkubatoru.

- Kad je pušten iz bolnice, za nas je to bio veliki uspeh, jer je svaki dan bio borba za preživljavanje i nosio je novu neizvesnost – kaže za Telegraf Nemanjin otac Aleksandar.

- Rečeno nam je da je otpušten iz bolnice kao zdrav po svim fizičkim parametrima. Tek kad smo ga mesec dana kasnije odveli na prvi pregled saznali smo da ima potpuno odsustvo vida. To je za nas bio ogroman šok, kao nuklearni napad. Tad je počela borba koja traje i danas.

Nemanja za Telegraf kaže da je, kad se tako nešto desi, za svaku porodicu, pa tako i za njegovu, u prvim trenucima šok:

- Ali, svaka porodica mora da gleda na to da izvuče maksimum iz deteta i da se bori. Život ide dalje.

Svaki dan je nova neizvesnost

U prvim godinama najveću pomoć pružali su im roditelji, posebno Natašini, jer su živeli zajedno sa njima. Aleksandar kaže da u početku on i supruga nisu ni bili svesni težine invaliditeta koji njihov prvenac ima.

- Prava svest došla je kasnije, kad je Nemanja krenuo da sazreva. Četiri godine posle Nemanjinog rođenja dobili smo kćerku. Na jednom od pregleda sa Nemanjom sugerisano nam je da bi za nas bilo najbolje da dobijemo još jedno dete, što je za nas bio šok. Kasnije smo shvatili da je to najbolje za nas i to preporučujemo svim roditeljima koji imaju dete sa posebnim potrebama.

Sve ono za čim, između ostalog, žalite što niste prošli kao roditelj sa prvim detetom sa drugim doživljavate kao novi procvat, prolazite ponovo detinjstvo. Ujedno, i sa Nemanjom smo prolazili na drugačiji način, i to nam je mnogo značilo – priseća se Aleksandar.

Kad je došlo vreme za vrtić i školu, Nemanja je morao da ide u Zemun.

- Nismo imali izbora. To su bili teški i sivi dani, uvek je neko morao da ostane sa njim, da bude prisutan ako nešto zatreba zbog motorike i fizioloških stvari – navodi Aleksandar.

U tom periodu Crnatovići nisu ni znali da postoji personalni asistent.

- Tek kasnije sam dobio osobu koja je zadužena za orijentaciju – kaže Nemanja.

Roditeljska strepnja nezaustavljivo je rasla kad je Nemanja krenuo u školu:

- Institucija je bila OK, s tim što je to za nas bilo sve novo, dodatna konfuzija da li će uspeti, stalna bojazan, svaki novi dan je donosio novu neizvesnost... U jednom trenutku čovek stavi očajavanje sa strane i kaže sebi: „Glavu gore, završili smo sa alternativnim pokušajima, sa medicinom, moramo da socijalizujemo dete.“

Muke zbog Brajeve azbuke, a onda preokret

Aleksandar kaže kako su on i supruga mislili da Nemanja nikada neće naučiti Brajevu azbuku. Potom su iskusili da neke stvari kod dece sa posebnim potrebama dolaze kasnije.

- Naučio sam da čitam tek u trećem razredu, u prvom sam znao samo 10 slova. U trećem razredu nešto je kliknulo u glavi, išao sam na takmičenje u čitanju koje je bilo najpre u školi, a onda i u Jevrejskoj i tu sam uzeo prvo mesto – priseća se Nemanja.

Školski dani naterali su ga da razvije različite sposobnosti. Jedne godine je, kaže, bio predsednik odeljenja:

- Morao sam da učestvujem u svim "cirkusima" koji su se dešavali, da budem diplomata i da ubeđujem nastavnike da to nije baš tako kako izgleda, iako sam znao istinu. Bilo je i dobrih dana, a najbolji su bili dani kada ne dobijemo ništa za domaći, pa idemo da se igramo, slušamo radio i TV.

Aleksandar navodi da svaki roditelj deteta sa posebnim potrebama ima veliku brigu:

- S jedne strane shvatate da morate da se odvojite od deteta, a s druge sve vreme strepite. Nikad nećemo zaboraviti reči stare profesorke koja nam je u prvim danima rekla: „Detetu morate da pomognete samo ako ide na nož ili vidite da će pasti niz stepenice, za sve ostalo će morati samo da se snađe.“ Istina je, što pre pustite dete da se osamostali, to ćete mu učiniti veću uslugu. Mi smo uspeli da se izborimo sa tim.

Podrška sestre

Veliku ulogu u Nemanjinom osamostaljivanju odigrala je njegova 4 godine mlađa sestra Aleksandra.

- Kroz godine, kako je sazrevala, shvatila je šta se dešava i prihvatila je da sam drugačiji od ostalih. Zahvalan sam joj na svemu što čini. Od kad je prohodala, počela je da mi dodaje stvari i da mi pomaže – priča Nemanja.

Aleksandar kaže da su bratsko-sestrinske svađe i tuče normalni, ali da su on i Nataša maksimalno oslonjeni na kćerku.

- Mi smo joj oduzeli deo detinjstva, a s druge strane smo zahvalni jer je neverovatno samostalna – ponosno kaže.

Mentalitet i tabui

Država, kaže Aleksandar ne zaboravlja sasvim decu sa posebnim potrebama pod uslovom da se roditelji iz dana u dan neumorno bore, ali ističe da su, na žalost, za obične smrtnike slepa deca tabu tema.

- Ovde nedostaje mentalitet. Ljudi nas i dalje čudno gledaju. Obradujem se kad vidim da neko nekog prevede preko pešačkog prelaza. Infrastruktura je takva kakva jeste, nije spremna za slepe ljude. Zvučni semafori mahom ne rade – nabraja Nemanjin tata.

U većini slučajeva sve što su stekli od benefita za Nemanju morali su da izvojevaju sami; retko kada je neko pokucao na vrata da pita treba li nešto.

Kad je reč o personalnom asistentu, i tu je borba dugo trajala, do Nemanjine srednje škole.

- Malo ljudi se prijavljuje za personalnog asistenta. Treba naći osobu kojoj ćete verovati, koja će postati deo porodice, koja će odvoditi i dovoditi dete... Nemanja već dugo ima personalnog asistenta koji sve više i više radi na tome da ga spremi za samostalni život – navodi Aleksandar.

Muzika kao otkriće

Nemanjin tata radi dva posla, a jedan od njih vezan je za scenu. Svira i peva u bendu "Radijacija", od pre nekoliko godina svira i bas-gitaru u bendu Neleta Karajlića, pa bi mnogi rekli da nije ni čudo što je Nemanja krenuo tim putem – geni su „odradili svoje“.

- Dao sam mu sintisajzer još kad je imao godinu dana. Sa dve-tri godine je držao akustičnu gitaru, tarabuku... On ima apsolutni sluh, što je retkost, i znali smo da će to biti smer u kom će da se kreće – priča Aleksandar.

- Krenuo sam 2005. u muzičko zabavište i brzo sam upisao Nižu muzičku za klavir, paralelno sa osnovnom školom – navodi Nemanja.

Ali, već tada su Crnatovići shvatili da neće sve biti jednostavno ne zbog Nemanje, već zbog sistema.

- Teško je raditi sa slepim učenicima, pedagoški momenat nije jednostavan, ne bori se država da od ljudi koji su slepi stvori muzičare. Nije tajna da se stalno menjaju profesori, i mi smo ih menjali – priseća se Aleksandar.

Iako je danas poznat kao pevač vanserijskog talenta, Nemanja u jednom periodu života nije hteo „ni pod razno“ da „pusti glas“.

- Kad sam bio mali voleo sam da pevam, međutim kada sam slušao te svoje snimke shvatio sam da ne podnosim svoj glas iz detinjstva. Zarekao sam se da neću da pustim glas dok ne mutiram i dok ne steknem dobru boju koja meni odgovara da bih mogao da nastavim sa pevanjem.

Počeo sam da pevam sa 16 godina. Tata je zaslužan za to, jer ja sam i tada razmišljao da moj cilj bude da završim teoriju i odem na pedagogiju. On je predložio da odem kod profesorke u „Lisinskom“ da me čuje. Tu je bila i Anita, prvi personalni asistent koja mi je bila veliki uzor u muzičkom smislu. Zahvaljujući njoj sam i upisao fakultet – kaže Nemanja.

Studentski dani

Prisećajući se perioda kada je Nemanja trebalo da upiše jednu, pa drugu školu, njegov tata prenosi gorko iskustvo:

- U jednom momentu smo pomislili da za roditelja nije najteže kad dobije dete sa posebnim potrebama, već da je najteže onog momenta kad dete krene u školu. Bili smo očajni. Prošlo je dosta godina i više nemamo te rane koje su nas nekada bolele, ali postoje ljudi koji imaju znanje a nikada neće biti pedagozi.

Boreći se za Nemanju, borili smo se za prava sve dece; u osnovnoj školi svi su bili u izolovanom sistemu, a kad je ušao u srednju muzičku školu, na teoretski muzički odsek, mi smo pustili uzde, rasteretili se... Drugari su ga prihvatili kao najrođenijeg.

Nemanja kaže da je u osnovnoj školi hteo da beži sa časova jer je bilo predmeta koje nije voleo, ali je u srednjoj sve to nadoknadio.

Kad je završio srednju školu, upisao je Fakultet muzičkih umetnosti i paralelno još jednu srednju školu, „Stevan Mokranjac“, odsek za solo pevanje. Solo pevanje uči i privatno, ima masterklas sa profesorom Ljudmilom Gros Popović.

I dok niže uspehe u svetu muzike, dotle se suočava sa problemom koji je za mnoge nezamisliv – do danas nije osposobljen za kretanje.

- Nikada nije došao na red, nema dovoljno osoblja. Roditelj mora da se bori sve vreme – komentariše Aleksandar.

Čudo sa „Zvezdom“

Scenu mladića koji stoji nasred praznog stadiona „Rajko Mitić“ i peva mnogi neće uspeti da zaborave. Nastala je u novembru prošle godine, i to na neobičan način.

- To su stvari koje se slučajno dese – kaže Aleksandar. - Snimali smo Nemanjin čas vežbanja i hteli smo da objavimo na Fejsbuku. Nemanja je napravio improvizaciju i otpevao neku „Zvezdinu“ pesmu. Obožava „Zvezdu“ do besvesti. Kad je snimio „Zvezdinu“ pesmu na operski način, poslali smo to prijatelju koji je veliki „zvezdaš“ i on nam je rekao da to obavezno pošaljemo „Zvezdi“. Uradili smo to i već prekosutra Nemanja je bio na „Marakani“, snimio je par emisija, nekoliko džinglova i pevao je na centru stadiona tri „Zvezdine“ himne.

Reakcije su bile fenomenalne. Mnogi su poredili Nemanjin vokal sa slavnim Andreom Bočelijem, govoreći da ima još lepšu boju glasa od slavnog italijanskog tenora.

Šta posle završetka školovanja?

Iako je Nemanja izvanredan student, roditelji s pravom strepe šta će se desiti kad završi školovanje:

- To su oni momenti kada je porodica donekle ušuškana, ali zna da će se ravna voda pretvoriti u vodopad i trebalo bi da razmislimo šta dalje. I sa diplomom i sa talentom realno ne možete ništa. Postoji šansa da upiše master koji je neophodan da bi se zaposlio u državnoj firmi. Slepi profesor u muzičkoj školi u Srbiji nama ne deluje kao ostvariva šansa.

Zbog toga Crnatovići žele da Nemanja ode u inostranstvo. Imali su tu šansu 1999, dok je Nemanja bio „kao vekna hleba“, ali su odustali. Proveli su mesec dana u Švedskoj kod Natašinih rođaka i bili oduševljeni načinom na koji društvo prihvata osobe sa posebnim potrebama. Ipak, nisu "prelomili" da napuste Srbiju.

- Kad bi Nemanja sada dobio stipendiju, to opet povlači za sobom da neko mora da bude sa njim. Ali, ako čovek na nekom semaforu ne skrene levo, celog života će se kajati što je otišao desno – komentariše Aleksandar.

Nemanja se nadovezuje:

- Voleo bih da to budu Austrija, Švedska ili Rusija. Treba odabrati pravi trenutak i uvek se truditi, jer bez rada i truda nema rezultata.

Iz tog ugla doživljavao je i brojna takmičenja na koja je odlazio:

- Pored pevanja, mnogo volim fudbal, odbojku, tenis. Kad sam krenuo u svet operskih pevača, uvek sam sebi govorio da na svako takmičenje gledam kao da je mini opersko ili svetsko prvenstvo gde bi prvenstveno trebalo ostaviti što bolji utisak, jer svašta se dešava na takmičenjima, naročito kod nas. Ranije sam se nervirao što nisam dobio „Laureat“, što sam dobio 99 poena, a ne 100. Ali shvatio sam da se treba opustiti i pevati i da će rezultati doći kad-tad.

I došli su. Dobitnik je mnogih nagrada, međunarodnih, republičkih, školskih, festivalskih (solo pevanje i klavir) i stipendija (stipendije grada Beograda i studentskih stipendija), kao i nagrade “Najbolji srednjoškolac sa hendikepom”, a nosilac je i nekoliko toliko željenih „Laureata“.

Nemanja je godinama „šetao“ kroz različite muzičke žanrove. Kao dete, obožavao je Bregovića i njegov „Kalašnjikov“, Bitlse, Elvisa Prislija, Kvin, Frenka Sinatru, italijanske napolitanske pesme...

Danas voli Cuneta, Tozovca, Zvonka Bogdana, a posebno ansamble - „Stare zvuke“ iz Šapca i „Skadarliju“. Zbog ljubavi prema operskom pevanju, ali i etno zvucima i sevdahu, sebe vidi kao koncertnog pevača koji interpretira mešavinu navedenih žanrova.

Društveni život

Kako izgleda društveni život mladića koji je drugačiji od drugih? Nemanja nije usamljen, niti je „preskočio“ povremene izlaske u kafić, proslavu punoletstva... Ima nekoliko prijatelja koji dolaze kod njega, ali najčešće komunicira sa vršnjacima preko društvenih mreža.

Aleksandar kaže da je „ajfon“ Nemanji otvorio čitav svet, može da koristi sve što i drugi, od učenja do komunikacije. Ranije, kad su koncerti u pitanju, Nemanjin jedini prozor u svet bio je radio i dešavao se da je neke koncerte i propustio jer se oslanjao na radio, a oni ne puste reklamu par dana. Sad postoje podsetnici, beleške...

- Imam dosta prijatelja na društvenim mrežama – vedro kaže Nemanja. - Dešavaju se tehničke greške tokom pisanja, ali svi to sada već i razumeju, jer im objasnim kakva je situacija.

Obožava kad mu ljudi šalju glasovne poruke, jer ima vizualizaciju putem glasa kako osoba sa kojom komunicira otprilike izgleda, iako, ističe, naravno da glas ne znači sve. „Padne“ i poneka simpatija, ali sve je to drugačije nego u svetu nas koji možemo da vidimo. Surovo, ali istinito.

Nemanja ne zna gde će ga život odvesti, ali optimizam i želja za borbom kod ovog talentovanog mladića ne presušuju:

- Najlepše mi je kada je u okruženju sve kako treba, kada je atmosfera opuštena, kad je porodica složna. Dar života za mene je zdravlje, pre svega, i optimizam; kakva god da je situacija, sve se da rešiti. Poručio bih svim mladim ljudima i ljudima sa hendikepom da se drže i da nikada ne odustaju od svojih ciljeva. Jer, koliko god deluje da je teško, uvek se nađe način da se postigne gol.

 

(Telegraf.rs)