Dirljiv gest nastavnice koji je mnoge rasplakao: Da li ste i vi ovo pitali decu u borbi sa koronom?

Foto: Facebook

Pandemija korona virusa ne jenjava, štaviše, širi se nemilosrdno i ne pravi selekcije koga će i kada pogoditi. I sada, kada je pored zbrinjavanja pacijenata primarno pružiti im terapiju, negde se u ovoj borbi izgubila lepa reč, reč utehe, a mentalna higijena ostala je po strani da čeka svoj epilog kada sve ovo jednom prođe.

Preporučujemo

Jedno smo, za sada, naučili o novom virusu - nije fizički opasan za mlađu populaciju, ali malo ko se zapitao koliko je atmosfera u kojoj živimo, a koju nam "kroji" korona virus, uticao na njihovo mentalno zdravlje.

Tanja, nastavnica engleskog jezika, pripada ljudima koji su to pitanje ipak postavili. Iako smo ogrezli u individualizam, a empatija je, čini se, odavno migrirala, ova nastavnica je svojm objavom na Fejsbuku izrazila saosećanje sa svojim učenicima i pitala ih ono što nijedan profesor, nastavnik, učitelj nije učinio, makar ne da se to zna - kako ste?

U dve reči najmlađima je dala podršku i zagrebala ispod površine njihovih nežnih dušica, a nama je, kada smo je pitali za dozvolu da objavimo ovo njeno iskustvo za naš portal, odgovorila:

- Gde smo se toliko pogubili kad je ovo izazvali tolike reakcije?!  Profesor sam starog kova. To je za mene normalno. Osećaj za decu, ljude... Razgovor, topla reč... razumevanje. Ima nas, ima - utešno nam je saopštila, a njenu objavu prenosimo u celosti:

"Ulazim u učionicu sa osmehom, drugi razred.

- How are you? Svi mehanički odgovaraju.

I zaćute. Ali ja osetim, znam.

('Ajd budi normalna, prvi pokušaj)

Crtam porodicu na tabli (po programu).

Da ih nasmejem (a bolje i ne znam crtati).

Osetim i taj smeh.

Javlja se jedan dečak:

- Znaš, teacher Tanja, učiteljica nam je bolesna.

- Biće dobro. Vratiće se brzo. Znam.

('Ajd budi normalna, drugi pokušaj)

Crtaju. Idem od stola do stola. Gledam crteže. Mogu na osnovu crteža da vidim kakvo je dete (u 90 % slučajeva). Ma, iz očiju.

Jedan dečak crta psa.

- Imas brata/sestru?

- Imam brata, ali ga ne volim.

- Voliš, znam. Gde su mama i tata?

- Rade.

U drugom redu... jedna devojčica isto. Samo pas. Druga je samo sebe nacrtala.

Nema trećeg pokušaja!

- Hajde, ostavite olovke, bojice... gledajte me.

- Kako se osećate? Šta vas muči? Je li vas ko pita kako se snalazite? Šta vam fali?

Ovo nije normalno oko nas, zar ne?

(Toj konstataciji mi pomaže zvuk hitne koja prolazi. Svi gledamo u pravcu prozora.)

- Ja znam kako se osećate.

(Pričam malim, velikim ljudima)

Muk. I onda krene priča... svako svoju.

Jedna devojčica se rasplakala.

- Jesam nesto pogrešno ja rekla?

- Ne. Skupilo mi se sve. Tata mi ima kovid.

- Plači. Taj plač je dobar. Zbog ocene plač nije dobar.

Zvono.

Sede. Ne ustaju.

Ja moram na drugi čas.

- Budite mi dobro i dobri. Proći će i ovo. I učiteljica će biti dobro. Vratiće se uskoro. Znam.

Prilazi mi devojčica koja je plakala. Daje mi crtež sa nacrtanim srcem.

- Mogu li, učiteljice engleskog, da vas zagrlim?

- Naravno.

Rasplakaću se, ali ne smem.

(Koji ono beše pokušaj da budem normalna?)

E, moja deco....

(Sve osetim, znam... a i sama se pitam ima li kraja više ovome).

PRIČAJTE sa decom. Ne živimo paralelnu stvarnost. Sve oni osećaju. Zbunjeni smo mi, veliki, a oni još više. Jedni drugima smo potrebni. Sad najviše. A naučiće i crtati i porodicu na engleskom, ma sve će naučiti".

Nastavnica Tanja podsetila nas je na ono što smo uglavnom zaboravili - da pričamo sa decom. Da ih pitamo kako su. Da ih pitamo kako se osećaju.

Košmar u kom živimo poslednjih meseci nismo birali, a još manje su birali najmlađi.

Pandemija korona virusa jednom će morati da prestane. Do tad, ne smemo da dozvolimo da svi strahovi koje mališani zbog pandemije osećaju postanu teret koji će nositi kroz život.

Lek protiv kovida 19 još ne postoji, ali lek protiv dečjih strahova ima svako od nas - da brižno, sa puno topline i razumevanja, razgovaramo sa decom.

(Telegraf.rs)