Ivani su u 7. mesecu rekli da prekine trudnoću. U njoj je proradio balkanski inat i rodio se Damjan

U svetu se svake godine pre vremena rodi oko 15 miliona beba, a u Srbiji na svet dođe više od 4.000 sićušnih bića od kojih čak 60 odsto njih zahteva neki oblik intenzivne nege i lečenja. To znači da u našoj zemlji svakog dana 7 beba ne može da nastavi život bez specifične nege i podrške.

Ivana Ilić iz Beograda za "Telegraf" priča o svom iskustvu i golgoti koju je prošla u toku trudnoće, ali i prvim mesecima života malog Damjana.

- Vodila sam trudnoću privatno, pa smo suprug i ja na svim pregledima imali dostupan pogled na monitor ultra zvuka. Dok sam ležala na pregledu u 29. nedelji trudnoće primetila sam neslaganja u gestacionoj starosti bebe sa prikazanim stanjem na monitoru. Uspaničila sam se i tražila objašnjenje od tadašnjeg ginekologa, ali odgovori su bili nespretni pokušaji da me umiri i preporuka da odem na genetičko savetovalište pri jednoj Ginekološko akušerskoj klinici. Na pregledu u toj bolnici su mi saopštili da beba ima zastoj u razvoju i da će trudnoća morati da se prekine. S obzirom da u tom trenutku nisam dovoljno dobro poznavala terminologiju kojom se lekari služe, niti sam išta znala o zastoju u razvoju, od šoka sam se onesvestila na samom stolu. Kad sam došla sebi, profesorka koja je obavljala pregled mi je veoma pažljivo i sa empatijom objasnila o čemu se radi i šta sve mogu da očekujem na dalje. Nakon 2 nedelje praćenja stanja, hitno sam primljena na Odeljenje patologije trudnoće gde sam ležala do samog porođaja - kaže Ivana u razgovoru za "Telegraf".

Umesto da bezbrižno uživa u trudnoći, Ivana je tih dana živela pomešane emocije koje su se smenjivale brzo i nekonrolisano dok je stres konstantno bio zastupljen.

- Prvenstveno je tu uvek bila briga kako će se trudnoća završiti i da li će moja beba preživeti sam porođaj i sve što sledi posle. Stah od dijagnoza koje često prate prevremeno rođenu dečicu se često javljao. S druge strane, konstantan nalet neke vrste balkanskog inata i hrabrosti da ćemo biti pobednici bez obzira na sve, bez obzira na potencijalne dijagnoze i borbe koje nam predstoje. Stalno sam pitala doktore šta ja mogu da uradim za svoju bebu i odgovor je uvek bio isti: samo budite pozitivni. Pa, kad naiđu trenuci straha, trenuci ljutnje ili uznemirenosti, uvek bih sebe izgrdila: ako je jedino što možeš da uradiš za svog sina da budes optimista i pozitivna, onda se saberi i uradi to za njega. On je imao samo mamu kao podršku da se izbori i nisam se usuđivala da mu to uskratim verovanjem u loše prognoze koje su nam davali.

Kad je u pitanju zastoj u razvoju ploda u trudnoći, porođaj se uglavnom desi kada ostajanje u stomaku bebi predstavlja veću pretnju nego pogodnu sredinu u kojoj treba da nastavi da sazreva.

- Ja sam unapred bila upućena u to da će doći dan kada će lekari ustanoviti da se trudnoća naglo mora prekinuti i da će tada moj sin, ako preživi, ići u drugu bolnicu, a da ja neću moći sa njim. Na sve sam se to spremala psihički, prihvatila takvu situaciju i trudila da verujem samo u pozitivan ishod cele situacije. Kada je došlo do toga da je moje telo počelo ozbiljno da ugrožava bebu, zakazan je hitan carski rez. Savet doktora je bio da se on obavi u opštoj/totalnoj anesteziji, ali sam ja zahvaljujući razumevanju moje doktorke uspela da zamolim za spinalnu anesteziju kako bih bila budna i videla svog sina pre nego što ga odnesu. Zapravo sam najviše želela da na neki način budem tu za njega za slučaj da ne može da diše samostalno ili zbog bilo koje nevolje koja je mogla da mu se desi zbog nezrelosti. Imala sam jak osećaj da moram biti budna i pribrana zbog njega, da ne sme da oseti moj strah i da mora da mi čuje glas, kao i to da moramo da se vidimo nas dvoje pre nego sto nas razdvoje. Hvala Bogu, sam porođaj je protekao dobro i rodio se jedan mališa od 1400gr i 37cm koji je uspeo da zaplače. Nikad neću zaboraviti taj osećaj olakšanja i sreće kada sam ga ugledala.

Odmah po rođenju maleni Damjan je transportovan u Institut za neonatologiju, a Ivana je ostala u porodilištu kako bi se oporavila od porođaja.

- Moram priznati da su mi ti dani bili preteški. Mučile su me misli kako li je mom sinu samom u inkubatoru bez mene, mučilo me je to što nisam znala ništa oko uspostavljanja laktacije u takvoj situaciji, a imala sam veliku želju da u tome uspem. Kolostrum sam bacila jer me niko nije uputio u to na koji način sam ga mogla sačuvati. Danas se puno piše i priča o dojenju, ali je moje iskustvo da prava i adekvatna podrška izostaje tamo gde je najpotrebnija, na samom početku, u porodilištu. Čak mi je savetovano da se ni ne trudim da uspostavim laktaciju jer su male šanse da ću u tome uspeti s obzirom da ću biti razdvojena od svoje bebe. To je zaista sve bilo jako demorališuće za ženu koja se muči sa odsustvom bebe i naletima hormona.

Kada je napustila porodilište posećivala je svog sina 4 nedelje, jedanput dnevno na 10 do 30 minuta.

- Svaki odlazak kući i ostavljanje svoje bebe u bolnici je bio mučan i težak. Ne smem ni da zamislim kako li je mamama koje sad u toku pandemije nemaju mogućnost da posećuju svoju decu. Tek nakon skoro 30 dana sam uspela da ispunim uslove da me prime na odeljenje majki na Institutu za neonatologiju, baš u vreme kada je moj sin prebačen iz inkubatora u krevetac. O toj bolnici imam samo reči hvale, smatram da smo imali veliku sreću da nas tamo smeste jer je moje dete imalo adekvatnu negu od strane profesionalaca i najbolje moguće uslove za prevremeno rođenu decu u našoj zemlji.

Usled određenih komplikacija, nakon šest nedelja Damjan prebačen je u UDK Tiršova na operaciju, a kući su stigli dan pre termina u kojem je inače trebalo da bude rođen.

- Nakon mesec dana smo imali još jednu operaciju, a u međuvremenu smo više puta istrčavali noću usled raznih komplikacija. Prva 4 meseca smo češće bili u bolnicama i na raznim pregledima, nego sto smo bili kod kuće. Zapravo, do njegovog prvog rođendana nismo bili mirni, radili smo sa fizioterapeutom, mučili se sa anemijom, imali smo puno vanrednih pregleda i stresnih komentara lekara i okoline. Posebno su nam teško padali očni i EEG pregledi, ali smo s druge strane znali šta sve prolaze naši saborci prevremenci, pa smo bili zahvalni (ako uopšte tako mogu da se izrazim) što nas samo to muči. To su sve zaista jako veliki borci u malenim telima. Veliki mali Divovi.

Danas trogodišnji Damjan je imao sreće i izbegao dijagnoze kao što su hidrocefalus, bronohopulmonalna displazija, cerebralnu paralizu, epilepsiju i mnoge druge koje često prate prevremeno rođenu decu.

- On je sitnije građe i zbog prevremenog rođenja smo imali problem sa osetljivošću pluća, hipertonijom, slabijim imunitetom i anemijom. Pratimo i dalje vid, radimo aktivno sa defektologom na senzornoj integraciji, finoj motorici i govoru. Ali, uzevši sve u obzir, on je jedno zdravo, energično i srećno dete koje će vremenom, uz malo dodatnog rada, stići svoje vršnjake u svemu.

U duhu današnjeg dana Ivana ima savet za sve porodilje i buduće mame koje prolaze kroz sličnu situaciju - pričajte i samo pričajte!

- Ono što bih savetovala svim roditeljima koji prolaze kroz sličnu situaciju jeste da pričaju što više sa nekim ko je sve to prošao ili sa nekim stručnim i školovanim za psihičku pomoć i podršku. Nama su saveti roditelja koji su pre nas prošli prevremeno rođenje deteta puno pomagali, osnažili nas i navodili nas da budemo jaki i verujemo u naše malo čudo. Postoji fenomenalna grupa na Facebook-u namenjena isključivo Malim Divovima (prevremeno rođenim bebama) gde roditelji dele iskustva, hrabre jedni druge i daju vetar u leđa onima koji klonu - savetuje Ivana i nastavlja:

- Takođe je važno da svi znaju da je normalno biti i tužan, ljut, osećati se nemoćno, slabo, pogubljeno. Verujem da nam najteže pada to što zapravo ništa fizički ne možemo da uradimo da pomognemo/olakšamo našoj deci kada im je teško, kad se bore za svoje živote i zdravlje dok su im roditelji uglavnom daleko od njih. Jedino što tada možemo jeste nešto jako važno čemu često ne pridajemo puno značaja, a to je da ih bezrezervno volimo i čvrsto verujemo u njih i njihovu borbu.

A ima i jednu molbu:

- Molba svim mamama koje su u mogućnosti da doniraju mleko Institutu za neonatologiju da to urade. Neke bebe piju po par mililitara za obrok, pa svaka donacija znači puno za brži napredak i zdraviji razvoj prevremeno rođenih beba. Želim takođe da podržim i ohrabrim mame koje se svim silama trude da uspostave laktaciju i održe mleko za svoje bebe u takvim okolnostima, kao i sve one koje nisu uspele u tome - zaključuje Ivana u razgovoru za "Telegraf".

Tako mali da bi u srce stali

Svetski dan prevremeno rođene dece, 17. novembar, ove godine biće obeležen na poseban način - UNICEF u Srbiji pokreće veliku humanitarnu kampanju pod sloganom „Tako mali da bi u srce stali“ kojom poziva sve građane i firme da podrže modernizovanje odeljenja neonatalne intenzivne nege u Nišu, Kragujevcu, Beogradu i Novom Sadu, ali i pokretanje programa i unapređenje usluga za podršku razvoju prevremeno rođenih beba, te podršku u osnivanju prvog Resursnog centra za rani razvoj dece u Srbiji.

Naime, prevremeno rođenoj deci neophodna je podrška i nakon izlaska iz bolnice, jer imaju veći rizik da kasne u razvoju i da imaju poteškoće u učenju. Stoga su angažovanje i rad sa porodicama radi lakšeg ranog prepoznavanja razvojnih kašnjenja i pravovremene intervencije najvažniji za zdravlje i budućnost deteta, posebno za decu koja su rođena pre vremena.

Kampanja traje od 16. novembra 2020. do 7. januara 2021. godine. U tom periodu građani i firme mogu da doniraju putem web stranice donacije.unicef.rs.

Program UNICEF-a za podršku prevremeno rođenim bebama odvija se u okviru programa saradnje sa Ministarstvom zdravlja Republike Srbije.

(Telegraf.rs)