Šta reći nekome kome majka umire od raka? Dr Đurić dao najbolji savet za sve koji se bore sa bolešću

Dr Vladimir Đurić, psihoterapeut u edukaciji, svojim zanimljivim i često dirljivim statusima na Fejsbuku prikupio je manju armiju pratilaca koji uživaju u čitanju njegovih objava.

Đurić obraćuje obične teme, veoma ljudske, piše o ljubavi, dobroti, slomljenim dušama, o porazima, popedama i nadama. Nedavno je podelio svoje iskustvo sa letovanja, dirljivu priču o majki i čerki koje su se uputile na more. 

- Ne pamtim da sam ikada toliko smožden krenuo na odmor…

Čarter je po običaju bio noćni…

Autobus koji nas je čekao na aerodromu je bio krš…

Vreme je bilo taman…vrelo sunce i prijatni vetar sa mora…

Ostrvo je na prvi pogled izgledalo čudesno…

Ali…za nekih desetak godina…ništa od toga neću pamtiti…niti će biti važno…

Koliko razgovor…koji se obavljao na sedištu iza mene…taman tako da sam sve mogao čuti…

„Da li ti je dobro?“

„Jeste, jeste…“

„Nije ti muka?“

„Nije, nije“

„Evo stižemo brzo…uzmi malo vode…“

„Ne mogu sad…uzeću malo kad stignemo u sobu…baš sam se umorila“

„Da li ti treba kesa?“

„Za sad još ne…nadam se da brzo stižemo…“

Dijalog između dva sasvim obična ženska glasa…jednog mladog i optimističnog…i jednog starog i umornog…koja se ničim nisu razlikovala od ostalih glasova koji su se mogli čuti po autobusu i cike dece koja su egzaltirano mahala moru…

Tek sam na izlasku shvatio dubinu tog dijaloga…

Ćerka…student…crna dugaka kosa…smejalice…naočare…majica…šorts i patike…sto rančeva i torbica na njoj…spremna apsolutno na sve…

Majka…marama na glavi…dukserica…trenerka…i ništa više na njoj…i te oči koje nažalost danas sve češće viđamo…oko nas…

Odmah mi je bilo jasno…

Moja majka je ljudima uvek posmatrala zube…kao i svaki pravi stomatolog…

I uvek je komentarisala nečiju teskobu „kako je to greška dečijeg stomatologa“…i tako to…

Profesionalna deformacija…

Mi smo nažalost baždareni na tugu i nesreću…

I Oči…

I marama na glavi meni uvek sluti na hemioterapiju…što je uz gornji dijalog…sada već bilo sasvim izvesno…

Brzina kojom su išli ka hotelu…i ćerkino nošenje svega…uz pridržavanje majke…je to samo potvrdilo…

Ne pamtim da sam ikad na odmor otišao umorniji i iscrpljeniji…i fizički i psihički…

Psihoterapija je nalepši posao na svetu…

Kada pomaže…i kada je uspešna…

Suštinski problem je što često nije…

I što je nejaka pred nepravdama…ludiliima…udarcima i besmislima života…

Šta reći nekome kome majka umire od raka?

Kako utešiti?

Koliko saosećati?

Šta posavetovati?

Osim da je povede na more…

Odmah…

Ukoliko može i ukoliko to želi…

I ukoliko lečenje to dozvoljava…

I ukoliko lekari to odobre…

Ukoliko mu se radovala pre…

I ukoliko joj je još malo ostalo…

Da se pozajmi…da sve organizuje…da bude što je moguće udobnije…

Da sve ponese…i da tetoše…koliko god može…

Da insistira i da ohrabruje…da joj neće ništa faliti…

Da sve organizuje sa lekarima…i osiguranjima…

Da spakuje i da ponese sve stvari…

Da sedi pored nje ceo prvi dan dok se ne odmori od puta…

Da se ustane u cik zore…jer je svaki sat dragocen…

I da se sedi u vodi dok se obe ne smežuraju…

Da se odmara i drema na plaži po ceo dan…

I da se juri na zapad ostrva zbog zalaska…

Da se sluša njena muzika iz mladosti u kolima…i da se peva na sav glas…

Da se jede sve…pogotovo ono što goji i ne valja…i što obožava…

Da se ispijaju frapei…i ogovara…

I da se popije čaša vina…

Da se smeju starim pričama…

I da se zaplaču u sledećem trenutku…

Ali da joj ona onda poruči „hajde nećemo valjda sad da se samosažaljevamo i da cmizdrimo ovde“…i da se ode na muziku…

Da se luduje…

I da je pridržava…

Da steknu još po neku Anegdotu i Uspomenu…

I da se ćuti…

Da joj se zahvali…

Da joj kaže sve što joj je važno da kaže…

Koliko je dobar posao odradila…i koliko joj je značila…i da ništa ne bi uspela bez nje…

Koliko je dobra majka bila…i koliko ceni sav trud i odricanja koje je uložila…

Da je zaista počastvovana što joj je baš ona to bila…

Da joj oprosti svaku grešku koju svaki roditelj kad tad napravi…najčešće iz najbolje namere…

Da se grle…

Da uživaju za njihovu dušu…

Da rade šta god njih dve vole da rade…zajedno…

Da se lepo pozdrave…

Mama sa morem…

I međusobno…kada bude došlo vreme…

Psihoterapija nažalost može samo to…

Da pomogne ljudima koji debituju u nečemu što psihoterapeuti čuju jedanput nedeljno…

Da im pomogne da osmisle neosmišljivo….

I da prihvate neprihvatljivo…

Da shvate da je i smrt samo uobičajni Deo Života…

Da sve što je lepo ima kraj…

Ništa lično…

I ništa strašno…

Ako smo voleli…

I ako nas je neko voleo…

I ako smo uživali dok smo za to imali priliku…

Onako kako mi to volimo…

(Telegraf.rs)