Beograđanin 30 godina živi u Izraelu sa porodicom: "Usvojenom sinu kažemo da je došao iz našeg srca"

Goran Mekić već 30 godina živi u Izraelu, gde je završio fakultet u postao uspešan u kibucu – poljoprivrednoj organizaciji zadružnog tipa.

Goran se odmah nakon završetka vojnog roka 1993. godine odlučio da iz Beograda ode u zemlju svoje prabake i svog pradeke po majci.

Samo dva meseca po dolasku upoznao je svoju sadašnju suprugu Mejtal s kojom danas ima četvoro dece, troje biološke i jednog usvojenog sina iz Etiopije.

Goran je za "Telegraf.rs" ispričao kako izgleda život njegove velike porodice, kako se deca međusobno slažu i koja je razlika između odgajanja biološkog i usvojenog deteta.

Odgajati i vaspitati četvoro dece u današnjem svetu vrlo je izazovan posao. Šta vas je najviše vuklo u želji da imate veliku porodicu?

- Što se mene tiče mogu reći da sam oduvek kad god bih pomislio na to želeo da imam veliku porodicu. Kao neko ko je odrastao u Beogradu i Srbiji sa gluvim roditeljima bez brata i sestre imao sam sve privilegije sina jedinca koji nije morao da deli bilo šta - počinje svoju priču Goran.

- Međutim, tokom odrastanja i vremenom se osetio teret odgovornosti koju sam preuzeo na sebe pa me je dugo pratio osećaj da bi sve bilo mnogo lakše da sam mogao da podelim tu odgovornost sa nekim. Pogotovu u trenutku kada sam sa 19 godina nakon završene vojske 1993. odlučio da ću odlaskom za Izrael imati veće šanse za uspeh, a samim tim i mogućnosti da pomognem sebi, njima i mojim budućim potomcima. Odluka nije bila laka, ali je bila definitivna - priča nam on.

- I kasnije u Izraelu vodilja mi je bila naći što bolje mesto za neki porodični način života. Na kraju je odluka da nastavim svoj život pala na kibuc, koji je specifična zajednica. Jedna vrsta komune. Jedna od specifičnosti nekih izraelskih kibuca je da plata ne zavisi od funkcije koju neko obavlja već od broja članova porodice. Pa, tako običan radnik na polju koji ima petoro dece, ima veću platu od mene koji sam direktor firme i imam "samo" četvoro recimo - objašnjava.

- A materijalna i socijalna bezbednost svih članova se podrazumeva. Imao sam tu sreću što sam veoma brzo po dolasku upoznao, a kasnije i oženio moju suprugu koja je rasla sa još tri brata i sestre tako da smo imali iste aspiracije što se dece i porodice tiče. Moja supruga, Meytal koja je inače rođena i odrasla ovde u kibucu ima nekada običaj da kaže da smo svi ovde jedna velika porodica, što i nije daleko od istine - priča Goran.

Porodice sa četvoro dece su retkost u Srbiji ali i u svetu, šta mislite zašto se ljudi obično zadržavaju na dvoje dece?

- Sve zavisi od slučaja do slučaja. Ali ako bih morao da se odlučim, mislim da je to pre svega zbog finansijske strane kao i novog, bržeg i modernijeg načina života. Troškovi za odgajanje dece su postali mnogo veliki, pa roditelji preferiraju da pruže više manjem broju dece nego obrnuto. Drugi razlog je taj što se mnogi roditelji vrlo rano prepuštaju karijeri, što je donekle i normalno, pa im je jedno ili dvoje dece sasvim dovoljno. Međutim svako ima neki svoj razlog i ništa ne može da se generalizuje. Što se tiče zemlje u kojoj živim, broj dece u porodici je prema OECD 3.1 što nas svrstava među vodeće. I to me posebno raduje - kaže Goran Mekić.

Sa suprugom imate troje biološke dece i jednog usvojenog sina iz Etiopije. Odakle je potekla želja da usvojite dete?

- Moram da budem fer i da priznam da je ideja potekla od moje supruge. Ona je odrastala u kibucu sa decom koja su dolazila sa svih strana. Njena majka se čak brinula u kibucu o prvim etiopskim jevrejima koji su prebačeni preko Sudana u Izrael u poznatoj Mosadovoj operaciji "Mojsije". Meni je trebalo malo vremena da se naviknem na ideju pogotovu što smo već imali troje biološke dece i što sam imao druge planove. Boja kože nikada nije predstavljala pitanje. Međutim u trenutku kada mi je supruga pokazala sliku šestomesečne bebe kojoj su hitno tražili dom i roditelje nisam se previše premišljao. Otišli smo da ga vidimo. I taj prvi kontakt sa Ofirom nas nije napuštao. Od tada je išlo sve brzo. Danas mogu sa ponosom da ponovim ono što sam već i rekao - da smo ponosni roditelji osmogodišnjeg klinca koji ima najlepšu boju kože i najlepše oči na svetu - kaže nam Goran.

Kako su vaša biološka deca prihvatila usvojenog sina i kako se danas slažu?

- Postoji samo jedna reč koju mogu da kažem. Fenomenalno. On je za svakog od njih favorizovan brat. Nije bilo nikakvih problema ni u trenutku odlučivanja. Naprotiv. Za njih je to bio sasvim normalan redosled koji je kad tad trebalo da se dogodi. Oni su znali nešto što sam ja tek kasnije saznao - priča Mekić.

Koja je razlika između odgajanja biološkog deteta i usvojenog deteta?

- Reći ću vam samo iz ličnog iskustva. Pošto znam da po tom pitanju situacija zavisi takođe od slučaja do slučaja. Po logici stvari ne bi trebalo da postoji razlika. Međutim ljubav koju mi nesvesno kao roditelji prenosimo i pružamo Ofiru je nekada veća nego kod biološke dece. To činimo verovatno instiktivno želeći da popunimo onaj pazel koji se odnosi na sigurnost i samopouzdanje u njegovom životu koji mu nedostaje. Biološka deca znaju da su naša, volela to ona ili ne. Ali to nikako ne znači da njega vaspitavamo drugačije od ostale dece. Imamo nekada običaj da mu kažemo kako su njegov brat i sestre došle iz maminog stomaka, a kako je on došao iz našeg srca - kaže Goran.

Pomenuli ste nam da imate još četvoro usvojene dece koja su završila vojsku u Izraelu i koji su tokom služenja vojnog roka bila kod vas u domu. Kako funkcionišu odnosi vaše dece sa decom koja su kod vas zbog služenja vojnog roka? Kako zajedno sa suprugom uspevate da pružite svakome ono što mu je potrebno?

- U Izraelu postoji projekat "Hayal boded" ili "usamljeni vojnik" po kome deca jevreja iz celoga sveta dolaze da služe vojsku u Izraelu. Ko želi, naravno. Obično su to 18-godišnjaci koja već imaju svoje biološke roditelje u inostranstvu. Dok u Izraelu nemaju familiju. Tako da mnoge izraelske porodice otvaraju svoje domove, i nalaze im se pri ruci po pitanju svega što im treba u toku vojničkog života, a i kasnije. Mnogi od njih ostaju da žive u Izraelu nakon odsluženog vojnog roka i u vezi su sa "izraelskim" roditeljima. U Izraelu muškarci služe oko 3 godine, a devojke nešto manje od 2 godine vojsku. I moja porodica je tako obogaćena za još četiri člana. Gabi,Vika, Jonatan 1 i Jojo (Jonatan 2) - kaže Goran i nastavlja:

- Veza između njih i moje dece je neverovatna. Što se njih tiče oni su starija braća i sestre u svakom smislu te reči. Neko ko u pola noći može da se okrene telefonom, pita za savet. Sada su svi oni započeli svoje civilne živote u Izraelu, ali se i dalje posećujemo kad god to možemo - objašnjava.

- Mislim da je velika stvar u organizaciji i psihičkoj barijeri kojih smo se oslobodili u startu. Znali smo da neće uvek biti lako. Ali smo bili spremni na sve. Meytal i ja smo veoma rano postali roditelji. Pravili smo velike razlike u godinama između svakog deteta. Naša najstarija ćerka Mia ima 23 godine. Sin Dejan 19, mlađa ćerka Daniel 14 i Ofir 8. Svako od njih je u istom trenutku imao različite potrebe na koje smo uspeli da odgovorimo i da mu pružimo ono što treba. To i dalje traje. Pored toga uspevamo da budemo zadovoljni i ispunjeni što se ličnih karijera tiče. Oboje smo završili fakultete kao roditelji. Pa tako moja supruga radi kao direktorka obrazovnog sistema u kibucu. Za decu uzrasta od jaslica pa sve do 18 godina uključujući i neformalnu nastavu, dok sam ja direktor firme za opravku i remont poljoprivredne mehanizacije u kibucu - priča Mekić.

Na Tviteru ste doživeli svojevrsnu neprijatnost, kada su vas optužili za rasizam i fašizam, a vi ste zapravo otac dečaku iz Etiopije. Da li ste u proteklih osam godina imali bilo kakvu vrstu neprijatnosti jer ste usvojili dečaka koji je druge boje kože?

- Danas je veoma lako lepiti etikete drugima, pogotovo na društvenim mrežama. To je postala svakodnevica. Kada ne postoje dovoljno dobri argumenti ili kada ih nema uopšte najlakše je nazvati nekog rasistom, fašistom ili nekim drugim imenom. Verovatno iz potrebe da ljudi podignu sebe u svojim očima ili da izazovu reakcije. Obično se ne obazirem na takve stvari. Ali ova prozivka je bila veoma lična i od osobe koju ne poznajem, a ni ona mene izgleda i sa kojom u životu reč nisam progovorio ni pre ni posle toga. Zbog toga sam i reagovao jer to pokazuje svu banalnost etiketiranja ljudi.

- Što se tiče Izraela, do dan danas za ovih osam godina nismo imali ni jednu nelagodnost sem par smešnih situacija. Naprotiv reakcije okoline su i više nego pozitivne. A što se tiče Ofira, on je jedan od najomiljenijih i najvoljenijih klinaca u kibucu. I nemamo nikakvu sumnju u to da je on nas mnogo više obogatio i naučio nekim stvarima, nego mi njega. I kao porodicu, i kao zajednicu u kojoj živimo - zaključuje Goran Mekić za "Telegraf".

(Telegraf.rs/Bojana Krstić - b.krstic@telegraf.rs)