Ispovest ćerki čiji je tata ubijen na Kosovu '99. godine: "Što smo starije, sve nam više nedostaje"

Katarina i Anđela, ćerke palog borca Bože Petkovića / foto: privatna arhiva

Danas dvadesetčetvorogodišnja Katarina Petković, ćerka policijskog rezerviste Bože Petkovića, koji je 19. aprila 1999. godine ubijen hicima iz snajperske puške pripadnika OVK u selu Orlate na Kosovu, imala je samo 3 godine kada je njen otac ubijen, a sestra Anđela tek 20 dana. Njena majka ostala je udovica sa samo 22 godine.

Svojim dirljivim statusima na Tviteru, Katarina se neprestano trudi da održi sećanje na oca, ali i na sve ljude koji su dali život za ovu zemlju.

Iako je imala tek tri godine Katarina za „Telegraf.rs“ kaže da joj je poslednji susret sa ocem prva najjasnija uspomena koje se seća kao da je juče bilo.

- Poslednji put smo ga videle na Veliki petak 1999. godine. Sestra se rodila 28. marta i on je došao da je vidi. Nije se zadržavao, ali je iskoristio slobodan dan da proslavi sa mnom moj treći rođendan. Odveo me je da izaberem poklon, a to je bila lutka koju i dan danas čuvam, kolica za lutku i sećam se da sam sestri izabrala zvečku.

Samo dva dana kasnije policija je zakucala na vrata porodice Petković da saopšti loše vesti.

- Svi su bili kod kuće tog dana jer smo tada još uvek živeli u kući sa očevim roditeljima i bratom. Deka je jedva uspeo da dozove baku i pričaju da je samo uspeo da izgovori "Ode nama naš Božo", pre nego što je briznuo u plač. Mama je na spratu uspavljivala Anđelu koja je tada imala 20 dana. Te situacije se ukućani slabo sećaju jer su nakon te vesti svi bili u šoku i na lekovima za smirenje.

Katarina je tada bila previše mala da bi razumela šta se događa, ali se seća da ga je videla na dan sahrane i da je uporno tvrdila da to "nije njen otac jer bi se on njoj javio“.

- Cela porodica nam je bila u rasulu, svi su padali i plakali dok ne izgube svest. Jedva su strica i majku ubedili da se vrate sa groblja. To je bila prevelika tragedija za sve nas. Nismo se ni danas oporavili od toga i sve je to ostavilo neverovatne posledice po zdravlje moje porodice. Imao je samo 26 godina i tek je osnovao svoju porodicu. Ja se ničega ne sećam nakon toga. Bila sam jako radoznalo dete i stalno sam zapitkivala gde mi je tata. Pričali su mi da bih na odgovor da je tata otišao na nebo zbunjeno pitala: A kako će tata da se vrati kada je nebo tako visoko?

Božo Petković / foto: Privatna arhiva

Katarinina majka je u tom trenutku imala samo 22 godine i sam Bog joj je dao snagu da se bori dalje zbog svojih ćerki.

- To je činila kao pravi junak. Iako nismo imale tatu, imale smo lepo detinjstvo. Mama je počela da radi u policiji i za to vreme su nas čuvale bake i strina. Kada god mama zbog posla nije bila tu za nas, njena i tatina mama i strina su nas čuvale, negovale i bile tu za nas. Bilo joj je teško, i samo ona zna koliko se mučila, ali uložila je svaki sekund u nas. U naše školovanje, treniranje, u uspomene. Sa ponosom je uvek pričala o tati kao i ostatak porodice. Usadila je to i nama – ističe.

Venčanje Katarininih roditelja / foto: Privatna arhiva

Nažalost, Katarinina sestra Anđela se ne seća svog tate. Još je tužnije što su se samo jednom videli.

- Ne može da nam prođe ni jedno jedino porodično okupljanje, a da ga ne pomenemo, makar to bila neka anegdota. Od malena je i sestra slušala priče od bake, deke, strine, strica, šire porodice i prijatelja. Fizički neverovatno liči na njega tako da je inspirisala poznanke i familiju da joj pričaju o njemu. Ona ga vidi kao vrednog, pametnog i hrabrog čoveka, kao što ga vidim i ja.

Božo Petković sa suprugom / foto: Privatna arhiva

Božo je rođen na Božić, a poginuo je na Vaskrs, pa je porodici Petković svaki praznik bio težak. Potpuno iskreno, Katarina nam je rekla da ne želi da ulepšava priču jer samo njih tri znaju kako im je bilo kada su bile same.

- Hvala mami i dovnoj porodici što su se trudili oko nas i što su dali sve od sebe da što manje osetimo taj nedostatak. Mnogo nam fali, što smo starije sve više, posebno kako dolaze lepi momenti u životu, nekim danima još više... Ali, dajemo sve od sebe da ga toliko često pominjemo i ne dozvoljavamo uspomeni na njega da izbledi ni malo.

foto: Privatna arhiva

U vreme kada država zna da zaboravi, pa i ljudi, deca palih boraca se trude da nikada ne izbledi sećanje na njih, a posebno da se njihova hrabrost ne zaboravi.

- To su bili mladi i hrabri ljudi koji su imali svoje ideale. Ljudi koji su ostavljali malu decu kod kuće. Ja pričam i širim svest o tome na svaku njegovu godišnjicu, na svaki rođendan. Kad god saznam nešto novo, kao recimo kada je do moje porodice došao njegov intervju za RTS dok je bio pripadnik specijalne diverzantske jedinice 1996. Tada smo sestra i ja prvi put jasno čule njegov glas, pa sam na Tviteru pisala o tome i okačila snimak. Zahvalna sam dobrim ljudima na tolikoj podršci.

Ovaj tatin intervju sam prvi put pogledala prošle godine i prvi put sam posle 20 godina mogla jasno i lepo da mu čujem glas. Neizmerno sam zahvalna što je ovo došlo do moje porodice. Sestra je zahvaljujući ovome prvi put ikada čula njegov glas. ❤️ pic.twitter.com/sRfR0ysiYr— half goddess, half hell👸🏽 (@strebercic) November 24, 2019

Preko tatinih prijatelja je do Katarininog pokojnog deke došla informacija da je čovek koji je snajperom ubio njenog oca, nastradao u saobraćajnoj nesreći. Informacija je nepouzdana jer ne znaju ni da li je tačno bio poznat identitet tog Albanca. Međutim, koliko je boli sudbina njenog oca, toliko je boli i sudbina čitavog naroda.

- Boli me što nismo uspeli da uradimo ono što smo želeli i sačuvali našu zemlju. Ne kažem da bi mi bilo lakše što je on dao život za Srbiju, a da je Srbija uspela. Žao mi je svih porodica, svih žrtava i što su nam uzeli naše. Čvrsto verujem da će jednog dana sve biti kao nekada. Volela bih da doživim to i da mogu da odem na očev grob i da mu kažem da su on i njegovi pali prijatelji uspeli. Bilo bi mi puno srce – zaključuje Katarina Petković u razgovoru za „Telegraf“.

(Tara Tomović/Telegraf.rs)