"Beskrajno fališ mališa": Očeva patnja ne jenjava ni posle 2 godine od samoubistva 12-godišnjeg sina

Foto: Instagram/Ribafish13

Zagrebačkom blogeru i novinaru Domagoju Jakopoviću Ribafišu pre dve godine preminuo je sin Rok. Imao je samo 12 godina, a njemu u čast, Domagoj je prošle godine započeo projekat RokOtok u sklopu kog želi da poveže roditelje s decom i skloni ih od moderne tehnologije kako bi uživali u prirodi i učili kako tu istu prirodu da čuvaju i zaštite.

Preporučujemo

U petak, na drugu godišnjicu Rokove smrti, Ribafiš mu je na svom blogu posvetio dirljive reči koje diraju pravo u srce:

Neki novi, bolji i pametniji ja

- Oprao sam "klia", dobro, proprao sam ga, proverio gume, izvadio štošta ispod sedišta i uverio se da je sve spremno za izlet. Neke hrane će se uvek naći u frizu, sokove ćemo usput, a tebi je ionako uglavnom bilo svejedno gde idemo, samo da se ide, muva, bleji okolo. Ušli bismo u auto i krenuli… Verovatno bismo se danas klali oko ocena, zadataka, učenja, ja bih i dalje drobio kako treba da se uči i da ti je to jedini posao, pokušavao dublje da prodrem do tvojih misli, stideći se toga što si svetlosnim godinama bistriji i inteligentniji od mene i nekih mojih reliktnih, rolingstonskih razmišljanja i poimanja sveta. Ali u svakom sam trenutku dao najbolje od sebe i ono što i kako sam mislio da najbolje činim, pravio se važan, ponosan što te imam i što si tu kao neki novi, bolji i pametniji ja. Trebalo je to biti jedno sasvim korektno odrastanje, čak mislim da sam ti imao vezu za PMF, iako sam verovao u tebe i štedeo barem za Oksford.

Bol, besmisao, mrak...

A onda se dogodilo to što se dogodilo i za što nikad neću imati objašnjenja. Ništa nema smisla, sve odlazi u nekakav mrak, bol, besmisao… Prošla je godina dana depresije i dna, nisam se milimetra pomerio, samo sam hteo da nestanem i nađem te negde, legnem kraj tebe, zagrlim te. Stotine razgovora, jadanja, uteha, pokušavanja nalaženja objašnjenja. I na kraju ljudi koji su me uverili da treba da verujem u ono što mi oni kažu da bi mi bilo lakše i da bih pokušao da živim dalje. Tuga. Bol. Besmisao, mrak, ali najlakše je bilo predati se…

Svaki put kad hodam gradom, vidim te u nekom klincu, čujem u dečjem glasu, osetim u igri, trku. Izbaci me iz takta, misli, života. Kad legnem, legnem s tobom, zagrlim te, nešto meljem dok ne zaspimo ili ti ili ja. Fališ, beskrajno fališ, mališa, ništa više nije isto, a onaj ko je rekao da vreme leči sve rane stvarno nema pojma o tome što priča.

 

 

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Domagoj Jakopović Ribafish (@ribafish13) дана 1. Нов 2019. у 1:59 PDT

Tebi u čast, naš vikend

I sad, novog 28. februara, palim "klia" i krećem na izlet. Ide i moje devojka, svidela bi ti se, voli da kuva i da putuje, a tu je i naš psić, beba, u njega bi se odmah zaljubio - blesav, naivan i razigran, kao i tvoj debeli ćelavi stari. Upaliće auto od druge ili treće, izaći ćemo iz dvorišta na ulicu i krenuti na put. Iako je petak, biće to tebi u čast još jedan naš vikend, bazen, šuma, piknik ili šta god, nebitno, biće to naš vikend pun smeha, krpelja, modrica, blatnjavih patika. Biće to još jedan od onih dana kad bi me uveče onako topao i umoran zagrlio i rekao "Tata, ovo mi je najlepši dan u životu"...

Sutra će biti novi dan, radiću svoj posao, biti klovn Riba, pripremati se za nešto posvećeno tebi, za RokOtok. I zato, neću se predati, nego idem dalje, Roksa, jer imam još puno posla da uradim, kad se danas vratim, bacam se na posao i planiram novo leto i plivanje na nove destinacije i širenje priče o ljubavi prema planeti i ljudima.

Ispuniću obećanje

Dao sam ti obećanje da ćemo obići svih pedeset ostrva i to će se i dogoditi, jer nikad nisam lagao i uvek bih ispunio obećanje. Odmaraj u toj nekoj dimenziji i znaj da te volim najviše na svetu. Tvoj tata" - napisao je u petak Domagoj Jakopović na svom blogu.

Ubio se zbog igrice?

Podsetimo, dečak je igrao igricu Doki Doki Literature Club, naizgled bezazlenu s tematikom srednjoškolskih romansi. Besplatno je dostupna mladima, ali oni koji žele da je igraju moraju da potvrde da imaju 13 ili više godina. Na prvi pogled malo bi koji roditelj svome detetu zabranio da je zaigra. Ali, igrica čiji glavni lik piše poeziju kako bi impresionirao devojke u jednom trenutku postaje pravi psihološki horor. Nemoguće je sa sigurnošću tvrditi da li je to razlog njegovog samoubistva, pisali su tada lokalni mediji, tek, dečak je izvršio samoubistvo na isti način kao i lik u igrici.

 

 

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Domagoj Jakopović Ribafish (@ribafish13) дана 28. Феб 2020. у 3:26 PST

Dečak je igricu počeo da igra u decembru, a ubio se dva meseca kasnije. Njegova majka je svedočila da je dečak rekao da igrica "razbija četvrti zid", što je značilo da igrica briše granicu između stvarnosti i virtualnog života da je igrač ujedno i glavni lik. U poslednjem mesecu života dečak se promenio - postao je mračniji, izgubio je interes za školom, a bio je jedan od najboljih učenika u razredu, pojavili su se i problemi sa snom, prestao je da jede...

Kako je njegov otac tada ispričao, u policiji su kasnije rekli da su današnji klinci oholi i bahati i da je verovatno time hteo da izrazi neki svoj bunt.

Kad neko umre, niko detetu ne kaže istinu

- Tu mi je palo na pamet da je hteo nešto da dokaže i naljuti nas jer je bio u kazni od ekrana, pa možda hteo da napravi neku smicalicu, pokaže nam da se s njim ne možemo zezati, i onda je to pošlo po zlu. Možda. Današnji klinci od 12 godina ne znaju granicu između života i smrti, jer kad neko blizak umre ti im ne kažeš da ga nema i da je zakopan u zemlji i da povratka nema, nego svi milkimo i tepamo; ma on ti je gore s anđelima, ona nas gleda odozgo, sve je u belom i bla, bla, bla.

I te proklete igrice u kojima Super Mario ima 10 života, i filmovi i serije u kojima se sve uvek spasi u zadnji tren… I tu dolazimo do najlogičnijeg mogućeg rešenja – taj mali hrabri i bistri kompjuteraš, gejmer, izviđač, on je išao da radi neki pokus. Išao je da vidi kako to što je video na igrici Doki Doki izgleda u stvarnosti. Napravio omču i iz dosade ili istraživačkog duha, umesto da radi domaći, stao na stolicu s točkićima, okliznuo se i… I svi me teraju da verujem u to, ali teško je verovati kad si ostao bez pola mozga i cele duše - pisao je tada Ribafiš.

(Telegraf.rs)