Ekskluzivna ispovest Sare Prelević: "Rekli su mi da ćerke ostavim u domu i nastavim život"

Sara Prelević (30), mlada Podgoričanka, postala je poznata u celom regionu kao kraljica, lavica, heroina, ponosna majka desetogodišnjih bliznakinja Irme i Ilde, devojčice rođenih sa Daunovim sindromom. Ona je o svojoj životnoj priči, ali i borbi za normalan život svojih ćerki govorila ekskluzivno za "Telegraf" pričala danas na 5. Sajmu medija u Beogradu. Njenu ispovest vam prenosimo u celosti:

Rekli su mi da ih ostavim u domu

Rođena sam 18.8.1988. godine u Cetinju. Moji roditelji potiču iz srednje klase i bili su pekari, pa sam već sa 10 godina počela da stvaram i da im budem podrška. Prodavala sam bureke po pijaci i svašta radila. Potom su se moji preselili u Podgoricu, pa sam sa samo 8 godina brinula o sebi i svom bratu. Uvek sam mislila da ću bolje proći u budućnosti, da ću imati više vremena za sebe i neke nove stvari jer sam kao devojčica imala jako puno obaveza.

Udala sam se za svoju prvu ljubav sa 17 godina i već posle tri godine na svet su došle Ilda i Irma. Ne bi to bilo ništa drugačije da mi nisu rekli da devojčice imaju Daunov sindrom.

Savetovali su mi da ih ostavim u bolnici, da sam mlada i da meni tek predstoji život, da su deca sa Daunovim sindromom nesposobna da vode samostalan život, da je njihovo stanje neprihvatljivo za okolinu i nas. Žene koje su to znale u toku trudnoće, odlazile bi na abortus. Zbog svega toga ja se svojim devojčicama nisam obradovala. Lekari su mi to uskratili jer su mi govorili da neće moći ni da hodaju ni da pričaju, a niko od njih mi nije rekao da će one moći da zagrle, da se nasmeju i pruže onu pravu i neiskvarenu ljubav.

Znate šta… Morate da shvatite da onda kada mislite da vam je teško, postoje mnogo teže situacije u kojima mislite da ne možete dalje. Možete. Mojoj deci je bila potrebna majka, iako sam ja tada imala 20. godina i u neku ruku još bila dete, ali ja sam njima od prvog dana bila majka.

Savetovali su me potom da devojčice treba da ostanu u domu, a da ja odem na psihijatriju u Kotor i tamo prevaziđem tugu koja mi se desila. Niti sam ja otišla na psihijatriju, niti su moje devojčice završile u domu. Zapravo jesu, ali u onom domu punom ljubavi, pažnje, neiskvarene i nesebične sreće, čak i onda kada nije bilo uslova i mogućnosti za to.

Morate da znate da osobama sa smetnjama u razvoju nije potrebno da odu u šoping da bi lečile svoje stresove. Osobe sa smetnjama u razvoju ne mogu biti ljubomorne, ne mogu biti nasilne, ne mogu ubijati, ne mogu silovati. Mnogi ljudi smatraju da im nešto nedostaje, ali smetnja u razvoju je kada je vaše srce prazno, kada osećate mržnju, pohlepu ili ljubomoru i gledate da naudite nekome, a ne shvatate da je to ono što treba da eliminišete kod sebe.

"Vratiće se ona. Ko će nju s dvoje bolesne dece"

Kada sam posle 10 godina braka odlučila da napustim svog bivšeg supruga prva majkina rečenica je bila "Pa, gde ćeš s njih dve?". Gde ću? Postići ću mnogo više nego što sam mogla dok sam bila s njim.

Moj bivši suprug je govorio "Ma, ko će nju s dvoje bolesne dece. Vratiće se posle tri dana kući.". Nisam - imala sam nešto svog zlata, par telefona i sve sam to prodala, pa iznajmila stan i počela sama s njih dve od nule. Ubrzo sam podigla kredit, otvorila jedan butik u Podgorici, pa drugi i postala uspešna i borbenija više nego ikad. Njih dve su znale da se po dva dana voze sa mnom i ne jedu ništa jer smo putovale po robu u inostranstvo. Svuda sam ih vodila sa sobom i nikad ih nisam ostavljala same.

Najveća podrška bio je naš deda. Deda je zamenio njihovog tatu. Deda već 6 godina svako jutro donosi doručak, deda je ispratio svaku reviju i svaki rođendan. Ako neko od vas ima unuku ili unuka savetujem da budete što bolji prema njima i da se uvek nađete svojoj ćerki i sinu jer su dede i babe nešto što nam je svima jako potrebno.

"Šta će ova s bolesnim detetom ovde?"

Ilda i Irma su devojčice kojima su sva vrata bila zatvorena, koje su teško primljene u vrtić, zbog koje su deca napuštala igraonice jer su majke smatrale da su one vanzemaljci i ne treba da se druže s njihovom decom. Onda kada sva deca odu, ja uđem u igraonicu da se igram sa svojom decom i baš tada dobijem snagu i podignem glavu. Baš tada sam se osećala snažnije i mnogo jače, a snagu su mi davale moje devojčice.

Odbili su ih u privatnom vrtiću, pa su ih prihvatili u državnom. Kada se jedna vrata zatvore, uvek se otvore druga, pa ne treba odustajati.

Došao je izbor za mis. Prijavila sam svoju devojčicu, kao i svaka druga majka svoje dete. Iza leđa sam čula komentare "Šta će ova s bolesnom devojčicom ovde?". Da sam se osvrtala na to, ne bih sada bila ovde i imala podršku celog regiona.

Uvek smo bili na margini socijalnog života i osuđivanja od strane okoline, ali mi smo na to odgovarali jednom velikom neiskvarenošću i konstantnom borbom.

Posle prijavljivanja za Mis 2016., Ilda je postala Mis interneta i princeza Crne Gore. Te iste majke koje su rekle da je ona bolesna i da sam nenormalna što oduzimam vreme drugim majkama, uvidele su da pod ovim vedrim nebom ima mesta za sve. Ne treba biti ljubomoran i pohlepan, samo treba biti pozitivan i imati veru u ono što vi nosite u sebi.

"Bila bi nam čast da vaše ćerke pohađaju našu školu"

Došao je dan kada je trebalo da krenu u školu. U sedam škola su nas odbili, ali to nije bio razlog da ja odustanem. Ostala je poslednja škola koja je daleko od moje kuće, ali sam otišla tamo i naišla na direktorku koja je rekla da joj je čast što će moje ćerke biti deo njihove škole. Uvek smo se borile da razbijemo predrasude i osvojimo vaša srca i nikada se nisam borila samo za njih nego za svu decu sa smetnjama u razvoju.

Zato, kada sretnete neku majku sa detetom koje ima smetnje u razvoju - nasmešite se, pomilujte ga. Vama to neće možda značiti mnogo, ali njima hoće. Nije ona ni po čemu manje vredna samohrana majka od neke gospođe koja je u braku već 30 godina.

Ljudi danas vrednuju neke lažne stvari, lažan svet. Suština života je generalno mnogo drugačija. Okrećemo glavu nasilju u porodicu, društvu, školama umesto da pružamo podršku i ne ćutimo i sve transparentno iznosimo, da se svi zajedno borimo i zalažemo za bolje sutra svih nas, ne samo dece sa smetnjama u razvoju.

Nova ljubav i nagrada

Danas imamo našeg anđela čuvara koji se posle 6 godina pojavio u našem životu, koji je Ildu i Irmu naučio najosnovnijim stvarima, kako on voli da kaže, manirima. Naučio ih je da plivaju, da same jedu, da skinu pelene, ispratio je svaku njihovu reviju, svaku temperaturu, svaki uspeh i neuspeh.

Nemojte nikad imati pored sebe muškarca koji vas ne zaslužuje nego onog koji vam pripada jer vas poštuje i voli, ako imate decu da njih poštuje i voli, da vam bude oslonac i da vam bude podrška - nikako neko ko će zbog vas samo trenutno biti tu.

"Kako je ona mogla naći takvog muža sa dvoje bolesne dece?", bio je samo jedan od komentara mojih sugrađanki. Ali, ljubav pobeđuje sve. Kada mnogo dajete, život će vam vratiti, a u to sam se u uverila kada je na svet stigla naša ćerka Ina. Tada sam rekla sebi "Moja nagrada je stigla".

Ostatak Sarine ekskluzivne ispovesti, ali i lekcije o životu pogledajte u videu.

(T.T./Telegraf.rs)