MAJKA ŠOKIRALA SRBIJU I BOSNU: Kad više ne budem mogla, ubiću i sebe i dete

Moja ćerka je u detinjstvu imala tešku operaciju i ostala invalid. Svi iz uže porodice je neizmerno volimo brinemo se o njoj najbolje što možemo. Svi rođaci su se distancirali nisu je godinama videli niti pitaju za nju. Sa nekadašnjimsl prijateljima je slična situacija. Niko ne može ili neće da razume našu specifičnu situaciju.

Roditelje sa invaliditetom gledaju kao gradjane drugog reda ,to je Balkan i jadnim ljudima nema pomoci.Kada imas takvog boleynika u kuci treba mnogo snage ,novca a za razna mucenja i potucanja po ustanova za jddnu uslugu da i ne pominjem, tesko je to pretesko..

Samo 2 komentara. Po tome se vidi, da ova tema nije tema. Barem ne za većinu. Znam kako se ova majka oseća, a i ona, koja bih da ubije dete i sebe. Ja je u potpunosti razumem, i isto mi pada napamet, bez obzira što zivim u Nemačkoj. Nepodnišljiva je pomisao, kako će dete bez mene. Šta će da mu rade, kada se i prema "normalnim" osobama ponašaju odvratno. Ljudi su izgubili dušu, saosećanje. Nema mesta za slabe na ovom svetu, svejedno gde si. Niko ne voli opterećenje koje donosi dete sa invaliditetom. Niko, pa ni najblizi. Tuga i tegoba, psihičko i fizičko opterećenje. Ali, idemo dalje, kako bi se inače poneki spustili na zemlju? Ne gubim nadu!

Nažalost, u našem društvu je mnogo onih koji bi da invaliditet iz njihovog vidokruga potpuno nestane, po bilo koju cenu. Taj neugodan osećaj koji izaziva tuđa nesreća dovodi do toga da izbegavamo čak i da saslušamo nečije patnje a kamoli pomognemo. U takvim uslovima, oni koji stoje uz unesrećene prosto su nevidljivi i za njihove patnje nema mesta u našoj svesti. Jer, decenijama navikavani na lažnu idilu života nespremni smo da živimo u stvarnosti. Istina i realnost ne smeju biti senzacija niti izazivati gnušanje. U protivnom, predrasude neće nestati.

Zao bezosecajan svet. Bez i malo jludskosti, saosecanja, nikoga nije briga sta ce i kako ce da prezive ti ljudi i koliko je patnji i bola u svakom trenutku njihovog zajednickog zivota. Svi tada okrenu glavu, nemoc je strasna, moze svakome da se desi. Drustvo ne preduzima niti daje bilo kakva resenja. Uzas.