≫
MAJKA ŠOKIRALA SRBIJU I BOSNU: Kad više ne budem mogla, ubiću i sebe i dete
≫
Tabu tema o kojoj se na Balkanu ćuti, ali je ova hrabra majka odlučila da progovori
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
Anica
Moja ćerka je u detinjstvu imala tešku operaciju i ostala invalid. Svi iz uže porodice je neizmerno volimo brinemo se o njoj najbolje što možemo. Svi rođaci su se distancirali nisu je godinama videli niti pitaju za nju. Sa nekadašnjimsl prijateljima je slična situacija. Niko ne može ili neće da razume našu specifičnu situaciju.
Maja
Roditelje sa invaliditetom gledaju kao gradjane drugog reda ,to je Balkan i jadnim ljudima nema pomoci.Kada imas takvog boleynika u kuci treba mnogo snage ,novca a za razna mucenja i potucanja po ustanova za jddnu uslugu da i ne pominjem, tesko je to pretesko..
slavica d.
Samo 2 komentara. Po tome se vidi, da ova tema nije tema. Barem ne za većinu. Znam kako se ova majka oseća, a i ona, koja bih da ubije dete i sebe. Ja je u potpunosti razumem, i isto mi pada napamet, bez obzira što zivim u Nemačkoj. Nepodnišljiva je pomisao, kako će dete bez mene. Šta će da mu rade, kada se i prema "normalnim" osobama ponašaju odvratno. Ljudi su izgubili dušu, saosećanje. Nema mesta za slabe na ovom svetu, svejedno gde si. Niko ne voli opterećenje koje donosi dete sa invaliditetom. Niko, pa ni najblizi. Tuga i tegoba, psihičko i fizičko opterećenje. Ali, idemo dalje, kako bi se inače poneki spustili na zemlju? Ne gubim nadu!