Gertruda Štajn i Elisa B. Toklas: Najintrigantija ljubavna priča francuske avangarde s početka 20. veka

Krajem leta 1907. godine Elisa B. Toklas ostavila je svog oca i brata u San Francisku, koji je tada bio razoren zemljotresom i požarom, i otišla u potragu za novim avanturama na starom kontinentu i epicentru književnosti i slikarstva u Parizu.

Iako nije bila sigurna u to šta je je njena budućnost u Gradu svetlosti, nekada obećavajuća koncertna pijanistkinja otkrila je odgovor ubrzo nakon što je stigla na odredište i upoznala avangardnu spisateljicu Gertrudu Štajn.

- Bila je zlatno smeđe prisustvo, opečeno toskanskim suncem i sa zlatnim odsjajem u toplo smeđoj kosi. Nosila je veliki okrugli koralni broš i kada je pričala, vrlo malo, ili se smejala, mnogo, mislila sam da njen glas dolazi iz ovog broša. Nije bio kao ničiji glas – dubok, pun, baršunast kao kod velikog kontraalta, kao dva glasa - prisećala se Toklas decenijama kasnije u svojoj autobiografiji "Šta se pamti".

Zadivljena, Toklasova je odmah prihvatila poziv da se sastane sa Štajnovom već sledećeg dana, i nastavili su da se viđaju svih uzastopnih dana u narednim nedeljama, mesecima i godinama.

Spojila ih je zajednička misija i posvećenost Gertrudinom pisanju 

I kao što je opisano u "Gertrudi i Elisi" Diane Souhami, ove dve žene su predstavile intrigantnu studiju kontrasta. Štajn je bila krupna žena sa jednako krupnom ličnošću koja je uživala da nosi široke haljine i sandale, a njen izgled je odavao osećaj „nečeg ekumenskog – poput kardinala ili biskupa“, dok je  Toklas je bila sićušna, oštrih crta lica i izraza, i poznata po svom ukusu u haljinama sa printom cveća i odbijanju da čupa istaknute malje na gornjoj usni.

Uz sve njihove površinske razlike, njih dve su imale mnogo toga zajedničkog. Obe su odrasle u istaknutim jevrejskim porodicama u oblasti zaliva San Franciska i obe su provele godine boreći se sa osećanjima i željama koje su jasno davale do znanja da nikada neće iskusiti konvencionalni način života u njihovim matičnim državama.

Na početku njihove veze, dve žene su se bolje upoznale u dugim šetnjama Parizom i raznim mestima koja su posećivali sa prijateljima i porodicom. Upravo tokom jednog takvog izleta, na ekskurziji u Normandiji 1908. godine, Štajn je „zaprosila” svoju veliku "prijateljicu".

Na kraju, našli su svoju simbiozu u zajedničkoj posvećenosti Štajnovom pisanju.

Impresionirana revolucionarnim radom svoje saputnice, Toklas je svakog jutra odlazila u Štajnin stan u Rue de Fleurus br. 27 da otkuca rukopis za ono što se rađalo u knjigu "Stvaranje Amerikanaca".

- Razvila sam tehniku Gertrude Štajn, poput sviranja Baha. Moji prsti su bili prilagođeni samo Gertrudinom delu. Kucanje knjige "The Making of Americans" za mene je bilo veoma srećno vreme... Nadala sam se da će trajati zauvek - napisala je ona u „Ono što se pamti“.

Stvaranje zajedničkog doma 

Posle tri godine Elisinih svakodnevnih poseta u ulici Rue de Fleurus, i još tri godine zajedničkih životnih aranžmana sa Gertrudinim bratom Leom, dve dame su konačno počele da žive zajedno i stvorile dom za sebe 1913. godine. Njihova kuća bila je bastion domaćeg mira i efikasnosti, sa Toklasovom koja se budila rano da bi nadgledala sluge, planirala obroke i kucala rukopise pre nego što bi se noćna sova Štajnova budila u vreme ručka.

Ostavljale su poruke i beleške jedna drugoj po kući sa potpisima DD i YD – za Darling Darling i Your Darling – i tepale su međusobno sa „Love you“ (volim te)  i „Baby“. Pored toga, ovaj dom je postao večernji salon u kojem su se gostile mnoge umetničke ikone poput Pabla Pikasa i Henrija Matisa na intimnim večerama kako bi se odražavala Toklasina sklonost prema manjim, kontrolisanijim okupljanjima.

Iako je izbijanje Prvog svetskog rata poremetio njihovu svakodnevnu rutinu, nije imao nikakvog uticaja na vreme koje su ove žene provodile zajedno. Uključile su se u isporuku bolničkih zaliha Američkog fonda za francuske ranjenike, lutajući po Francuskoj u Fordu koji je nabavljen od Štajnove rođake i kojeg su krstili imenom „tetka“.

Iako na "suvozačevom" mestu, Toklasova je čvrsto vladala vezom

Do 1920-ih, stan u ulici Rue de Fleurus 27 ponovo je postao centar pariske književne umetničke scene, s tim što su se ovog puta čestim posetama čuvenih domaćih umetnika pridružili i američki iseljenici kao što su Ernest Hemingvej, F. Skot Ficdžerald i Man Rej kako bi razmenjivali ideje sa Štajnovom i njenim ispisnicima.

Iako je zadatak Toklasove bio da ugosti pratnju poznatih gostiju tokom ovih sastanaka, ona je, prema čitulji objavljenoj u Njujork tajmsu, bila više nego sposobna da "drži" tempo brzih intelektualnih doskočica, iako je uglavnom bila „zadovoljna time što je gospođica Štajn isijava javno."

Pored toga, činilo se da su prijatelji razumeli da je ipak Toklasova ta koja je održavala celu operaciju da teče glatko. Čitulja opisuje vreme kada je Štajnova davala intervju, koji se iznenada završio kada ju je Toklasova uputila da se „oprosti od svojih gostiju“. Dok je Hemingvej je iz prve ruke naučio kako se bilo kakvi poremećaji domaćeg statusa kvo neće tolerisati, pošto je na kraju izopšten iz kuće zbog njegove zaljubljenosti u Štajnovu.

"Autobiografij Elise B. Toklas" ih je proslavila

Uz svu svoju slavu u pariskim umetničkim krugovima, Štajnova je do ranih 1930-ih postala nešto nalik marginalnoj književnoj figuri, dok je ostatak sveta bio potpuno nesvestan postojanja njene pomoćnice, saradnika i vanbračne žene. Sve se to promenilo sa objavljivanjem "Autobiografije Elis B. Toklas" tokom 1933. godine, koja prikazuje njihovog zajedničkog života sa Toklasine tačke gledišta.

Za razliku od njenih „hermetičkih“ dela koja je teško pratiti, roman je napisan konvencionalnim stilom koji je trebalo da odzvanja Toklasinom otvorenošću, postao je prvi Štajnin književni hit. Ovo delo je takođe dovelo i do veoma popularne turneje knjige po Americi 1934. godine, koja je ove žene vratila u Sjedinjene Države po prvi put posle nakon više decenija i omogućila im da upoznaju zvezde kao što su Džordž Geršvin, Čarli Čaplin i Elenor Ruzvelt.

Dok su Gertrudina predavanja bila uglavnom dobro primljena, novine nisu mogle a da ne izveštavaju o prisustvu njenog „stalnog saputnika“, ne ulazeći previše duboko u prirodu njihovog odnosa.

Zajednica okončana smrću spisateljice Štajn

Nacistička okupacija Pariza 1940. godine ponovo je primorala ove dve žene da izađu iz svoje zone komfora, što je bio daleko zahtevniji zadatak sada kada su bile u svojim 60-im godinama. Sve dublji prodori nemačkih agencija u neokupiranu zonu Francuske posle novembra 1942. bili su snažan udarac za sve koji su onamo izbegli i navikli na život u ilegali. Svi su podvrgavani neprestanim proverama dokumenata, hranilo se uz bonove, a stanovnici bez prijave boravka morali su da se snalaze na crnom tržištu ili zavise od prijatelja.

Srećom, mnoge lokalne vlasti su zanemarivale nezakonito prisustvo nekih, čak i ako su bili upadljivi poput Gertrude i Elis. Ove dame su, uprkos upozorenjima američkog konzula, odlučile da ostanu u svom letnjikovcu. Samo su išle u Pariz da spasu slike iz svog čuvenog stana. No, pakovanje im je bilo suviše teško, te su pozvale u pomoć Danijela Kanvajlera, čuvenog kolekcionara slika Pabla Pikasa. On je, priča se, gospođicu Toklas zatekao kako nogom odvaja Sezanov "Portret Hortenze" od rama.

Na kraju su ponele samo tu sliku i čuveni Pikasov portret Gertrude. Neko vreme živele su skromno, gajeći koze i piliće. Do 1941. štitio ih je neutralni status SAD, ali to im od 1943. nije bilo od pomoći, kad ih je lokalni upravnik upozorio da smesta planinskim putevima pređu u Švajcarsku da ne bi bile uhapšene. One su to odbile, jedino su se preselile u zabačeniju kuću. Izbegle su da budu otkriveni tako što su se pritajile u južnoj Francuskoj i prodavale umetnička dela kako bi kupovale hranu na crnom tržištu, preko svoje sada neprocenjive kolekcije slika Pikasa i Matisa.

Posle rata, život se nakratko vratio u nešto što je ličilo na normalnost. Toklasova i Štajnova otvorile su svoj dom intelektualno radoznalim američkim vojnicima koji su tražili ohrabrenje ili savet. Čak su obišli i Nemačku kao deo Gertrudinog zadatka za časopis Life. Ali njihove četiri decenije partnerstva bližile su se kraju sa rakom koji je puštao koren u Štajninom stomaku.

Letnji odmor 1946. u zapadnoj Francuskoj je prekinut, a dve žene našle su se zajedno kako čekaju u američkoj bolnici na periferiji Pariza. Prema "Šta se pamti", Gertrudine poslednje reči upućene Elisi bile su: „Koji je odgovor?“ Bez odgovora, Štajnova je nastavio sa: "U tom slučaju, koje je pitanje?"

Zatim je odvedena na operaciju, i ljubavnice se nikada više nisu videle.

Životna misija Tolkasove: Održavanje sećanja na Štajn

Dok se Elisina autobiografija završava Gertrudinom smrću, život Toklasove se ipak nastavio još dve decenije. Ostala u senci slave, ali ipak donekle poznata zahvaljujući svojoj vezi sa godinama druženja sa američkom „izgubljenom generacijom“ u Parizu posle Prvog svetskog rata. I donekle, zbog sopstvenog pisanja, koje je uključivalo i njen "Kuvar" u kojem je objavljen i zloglasni recept za kolače od hašiša.

Ipak, Toklasova se mnogo više bavila zaštitom zaostavštine njene nevenčane supruge, radije nego promovisanjem sopstvenih knjiga.

- Složili smo se da bi sećanja trebalo da budu usredsređena na Bebu i njen rad. Slažete se - zar ne? Ja sam ništa drugo do sećanje na nju - poverila se kasnih 50-ih svom dugogodišnjem prijatelju i piscu američke izgubljene generacije Karlu Van Vehtenu povodom ugla njene knjige "Šta se pamti?".

U vreme kada je umrla u martu 1967, Toklasova je dogovorila da bude sahranjena pored Bebe na pariskom groblju Per Lašez. Prikladno, izabrala je da njen natpis diskretno bude na poleđini njenog nadgrobnog spomenika, što je bio poslednji znak njene dugogodišnje želje da ostane upletena u sećanje na Štajna, dok skromno ustupa reflektore svojoj poznatijoj saputnici.

(Telegraf.rs)