Najčešći tipovi odnosa u braku: Odabir partnera nije uopšte slučajnost

Foto: Freepik/solominphoto

Nema apsolutno slobodnog niti sasvim slučajnog izbora partnera. Kao, uostalom, ni izbora poziva ili izbora prijatelja.

Preporučujemo

Pisali smo već da je izbor ljubavnog partnera najčešće determinisan proces u kome, na nesvestan način, odluku donose naša prva iskustva koja smo u detinjstvu imali sa roditeljima suprotnog pola. Da li ćemo se, dakle, trajno vezati za osobu suprotnog pola koja ima osobine našeg roditelja, ili će ta osoba biti sušta suprotnost, da li će taj naš partner biti osoba koja će nas celog života mučiti, ili ćemo mi sami biti mučitelji – zavisiće od složenog spleta okolnosti. Izatkao ih je sam život, odnosno život naših roditelja, prema čijoj smo „slici i prilici“ sačinjeni – kako onoj fizičkoj tako još više psihičkoj.

Kada smo pisali da je izbor ljubavnog partnera najčešće determinisan proces, time nismo mislili da smo izrekli poslednju istinu o tzv. slobodnom izboru partnera. Hteli smo da istaknemo, zapravo, dve stvari.

Prvo, iluzijukoja se krije iza naše uverenosti da kada se ozbiljno, zadugo ili trajno vežemo za partnera suprotnog pola, ovo činimo potpuno slobodno i svesno. Na osnovu poznavanja dubljih zakonitosti čovekovog duševnog života, naročito onih koji se dešavaju u nesvesnom delu njegove psihe, danas možemo tvrditi da nema nekakvog apsolutno slobodnog ili sasvim slučajnog izbora partnera – uostalom i kao izbora poziva, ili izbora prijatelja, pa i izbora bolesti. Pri tom želimo da naglasimo da je ovde reč, zaista, o ličnom izboru, a ne o izboru roditelja ili drugih lica – tačnije, o nametnutom partneru – odnosno da je reč o ličnom izboru koji dovoljno dugo traje da bi opravdao upotrebljeni termin izbor, a ne o „izborima“ koji traju nekoliko dana, nedelja ili meseci.

Za one koji veći deo života utroše u „kratkim susretima“, možemo reći da je njihova dubokom neurozom uslovljena nestalnost i nesposobnost vezivanja u isto vreme prokletstvo one grupe ljudi za koje možemo da kažemo da su „slučajni“ na ovome svetu.

Foto: Freepik/freepic.diller

Suprotna od ove grupe, bila bi grupa „sudbinskih“ ljudi koji ostvaruju svoju egzistenciju iz duboke povezanosti svoje prošlosti (individualne, nacionalne i kolektivne) sa relativno slobodnim odlukama u sadašnjosti.

Druga stvar koju smo želeli da naglasimo jeste da ako tvrdimo da apsolutno slobodnog izbora ljubavnog partnera nema, to ne znači da je svaki ovakav izbor apsolutno determinisan.

Odnos između stepena determinisanosti i stepena slobode u izboru upravo je srazmeran sa stepenom izražene neuroze, odnosno očuvanog duševnog zdravlja. Drugim rečima, to znači da ukoliko je neka ličnost više neurotična, izgledi da će izabrati isto takvog neurotičnog partnera (izbor determinisan nesvesnim razlozima) biće veći. I obratno, što je ličnost zrelija, bolje integrisana, manje sklona strahu, agresiji i samoagresiji, i njen će izbor partnera biti slobodniji, zadovoljniji i svesniji. Pri svemu tome i jedan ovakav izbor neće biti sasvim lišen nekih determinanti nesvesne psihe utvrđenih ovoga puta povoljnim iskustvima iz detinjstva.

Sada bismo prešli na nekoliko najčešćih tipova partnerskih odnosa (uglavnom bračnih) u kojima se mogu sagledati, uopšteno uzevši, dve vrste odnosa. Jednu vrstu nazivamo simetrični, drugu komplementarni.

Prateći ovu osnovnu podelu, mogli smo da sagledamo nekoliko najtipičnijih parova u obe vrste odnosa.

Foto: Freepik/yanalya

Šta najpre znači simetrična, a šta komplementarna vrsta odnosa?

U simetričnoj vrsti odnosa reč je o osobama koje podjednako polažu pravo na međusobnu dominaciju u agresivnosti, odnosno vođstvu, dok u komplementarnoj vrsti odnosa pasivni partner se uklapa, dopunjuje, „komplementaran“ je agresivnom partneru. U svakoj od te dve vrste postoje još najmanje dve nove varijante.

Prva varijanta, koja se odnosi na simetričan partnerski odnos, odgovara približno podjednako jakim partnerima, aktivnim, agres i v n i m i ambicioznim (često i podjednako ekstravertovanim), koji se godinama u braku bore za prednost i prevlast ističući svoja prava i svoju vrednost, takmičeći se i nadmećući praktično na svim poljima, od onog seksualnog, preko pedagoškog (u odnosu na decu), do profesionalnog.

Druga varijanta u simetričnim odnosima odnosi se na partnere od kojih jedan koji je agresivniji i nametljiviji (obično muškarac u patrijarhalnim uslovima) nameće svoju dominaciju drugom partneru.

Taj prividno prihvata potčinjen položaj, ali pošto i sam nosi jake, a potisnute težnje, pokušava na razne načine, najčešće nesvesne, da zbaci nametnuti jaram i da sam preuzme vođstvo.

Foto: Freepik/lookstudio

Nešto slično možemo da utvrdimo i za dve varijante komplementarnih partnerskih odnosa. U prvoj varijanti reč je o aktivnom, dominantnom, agresivnom partneru, koji je u svome parnjaku našao primarno pasivnu, zavisnu, nesamostalnu ličnost, koja nesvesno (pa i svesno) odgovara na zahteve i želje jačeg partnera.

U drugoj varijanti ponavlja se slika iz prve, s tim što je aktivan partner samo prividno aktivan, dok u osnovi to ne želi da bude, jer je na neurotičan način postao ovako aktivan, izlazeći u susret nesvesnim željama pasivnog partnera. Igrajući, jednom rečju, ulogu koja mu je nametnuta.

Mada se može zamisliti da obe varijante partnerskih odnosa, i u simetričnim i u komplementarnim,

budu zasnovane i na zdravoj i na neurotičnoj osnovi, očevidno je da je druga varijanta u obe vrste odnosa pre neurotična nego zdrava. Uopšte, vrsta partnerskih odnosa koja je zasnovana na nesvesnom igranju uloge jednog ili oba partnera duboko je neurotične prirode, jer u takvim odnosima retko ili nikada ne dolazi do sopstvenog identiteta. Otkriće ili jačanje sopstvenog identiteta, međutim, trebalo bi da bude smisao i cilj svakog zdravog partnerskog odnosa.

Iako prve varijante u obema vrstama partnerskih odnosa mogu da ostanu u granicama normalnog, često se dešava da međusobno takmičenje partnera uzima patološke razmere. U suviše naglašenom odnosu aktivnog partnera prema pasivnom, sadomazohistička težnja (koja se sama po sebi i u umerenim razmerama ne mora po svaku cenu uzeti kao patološka) može da uzme bolestan vid odnosa mučitelja prema mučeniku.

Foto: Pixabay

Kako uopšte izgledaju ili kako treba da izgledaju normalni i zdravi partnerski odnosi, svejedno kog tipa?

Nije lako odgovoriti, ali čini nam se ipak da možemo govoriti o relativno normalnim i zdravim partnerskim odnosima onda kada se prirodni i očekivani stavovi agresije i potrebe za dominacijom, zatim iste takve prirodne potrebe da se bude i pasivan i povučen, na ritmički način međusobno tako smenjuju da oba partnera u toku jednog određenog vremenskog perioda prođu obe promene. U svim drugim odnosima u kojima agresija ili autoagresija prelaze uobičajene granice (koje se ipak mogu postaviti), naročito u odnosima u kojima vlada strah – manifestan ili češće skriven patološke forme u odnosima nesumnjivo odnose prevagu.

Izneli smo samo neke od inače brojnih drugih varijacija mnogostranih i složenih partnerskih odnosa, u kojima nesvesna problematika ličnosti, često opterećena raznim traumama iz detinjstva, dominira i determiniše naše postupke i, naizgled, voljne i svesne odluke. Napor naše svesti da proširi svoje zone poznavanja sveta, kao i samopoznavanja, na račun prostranog nesvesnog dela psihe, sličan je trudu astronoma da dokuče prostranstvo vasione. Možda su dubine vasione i dubine naše duše samo dve strane jedne iste realnosti.

Foto: Ah ljubav

Na kioscima širom Srbije potražite novi broj magazina “Ah ljubav”. Uz primerak magazina dobićete poklon knjigu najčitanijh spisateljica današnjice.

Foto: Ah ljubav

(Telegraf.rs/Ah ljubav)