Suva rebarca, slanina i pršuta: Trifunovići znaju tajnu kako se suši dobro meso

Foto: RINA

Kada su Stanislav Cane Trifunović i njegova supruga Branka rešili pre dve i po decenije da proizvodnji rakije, pridodaju još neki posao, rukovodeći se, kako vele, narodnom izrekom da ,,od viška glava ne boli“, odlučili su se da to bude proizvodnja sušenog mesa i još nekih suhomesnatih proizvoda u takozvanoj domaćoj radinosti.

Preporučujemo

Za tako nešto imali su dosta iskustva, ali ništa više od prosečnih seoskih domaćina koji početak nijedne zime ne dočekaju bez bar jednog tovljenika. Za razliku od drugih, vredni bračni par iz kraljevačkog sela Jarčujak imao je daleko više želje, volje i upornosti. Znali su da im neće biti lako, s obzirom da ih je čekala jaka konkurencija.

- Količina mesa nikada nam nije prioritet. Nismo brojali kilograme i tone, već smo samo razmišljali kako će proizvodi koji izađu iz naše sušare biti vrhunskog kvaliteta. Kako smo počeli tako radimo i danas - kazuje Stanislav.

Trifunovići su bili i ostali rigorozni u odabiru stoke. Svinje i goveda morali su da budu aosolutno zdravi, hranjeni zdravom hranom sa planinskih pašnjaka i livada koje su oni dobro poznavali, uz najmanju moguću upotrebu koncentrata, najčešće i bez te hrane. No i pored toga, u početku im je bilo veoma teško.

- Ugostiteljski objekti, mesare, trgovinski lanci, čak i najmanje prodavnice, imali su svoje stalne snabdevače, pri čemu kvalitet često nije bio primaran nego cena. Danas već imamo i svoje stalne kupce. Deo proizvoda prodajemo kod kuće, što nam i najviše odgovara, zatim na pijacama, sajmovima, vašarima i restoranima - priča Canetova supruga Branka koja je odavno ušla u sve tajne proizvodnje pršute, slaninice i drugih suhomesnatih proizvoda.

Cane i Branka nisu odustajali od tradicionalnog načina proizvodnje čak i kada su, ne retko, radili na svoju štetu. Osim o kvalitetu i zdravstvenom stanju stoke, vodili su računa o pripremi i sušenju mesa.

Foto: RINA

- Kod nas nema tajne. Znaju nas kao proizvođače proizvoda od mesa vrhunskog kvaliteta, počev od svinjske pršute, suvih rebaraca, slanine, sudzuma, svinjskog buta i domaće kobasice, do goveđe pršute, goveđeg buta i pečenice, takozvanog ramsteka. Kupci koji nam dolaze kući vele, malo u šali ali i u zbilji, da nam je kuću lako naći jer pola sela miriše na našu pršutu - ističe Cane.

Trifunovići kažu da je i sušenje veoma važan proces proizvodnje zdravog i ukusnog mesa.

- I svinjsko i goveđe meso mora da je zrelo, nikako ni previše staro, a ni mlado. Pre sušenja ono mora da odleži u presolcu od 15 do 20 dana, na temperaturi od četiri stepena. Svaki drugi dan mora da se prevrće i pre kačenja jednu noć mora da se ostavi da se iscedi. Za sušenje se isključivo koriste bukova drva, s tim da je vatra tiha, da stalno puškara i da ima dosta vetra - odnosno promaje. Zato je naša sušara na nekoliko metara iznad zemlje. U takvim uslovima sušenje traje 20 dana, objašnjavaju uzorni domaćini iz Jarčujaka.

Foto: RINA

Jedna soba u kući Trifunovića puna je medalja, pehara, diploma i drugih priznanja sa brojnih sajmova i drugih manifestacija. Broje samo zlatna odličja a i njih je puno; po tri zlatne medalje sa Beogradskog i Novosadskog sajma hrane i pića, za kvalitet proizvoda, kao i sedam šampionskih pehara sa Beogradskog sajma etno hrane. Posebno su ponosni na zlatnu medalju za tradiciju kvaliteta etno hrane. Priznanja sa manjih manifestacija broje se stotinama.

(Telegraf.rs / RINA)