Da li će telemedicina postati naša realnost? Ovo su njene prednosti

Iako sama reč telemedicina možda zvuči daleko i nepoznato, u SAD-u je pojam digitalnog zdravlja (eHealth) uveden još 2005. godine i bio je sinonim za mnogobrojne medicinske servise koji su bili dostupni putem interneta. Međutim, “Internet zdravlje” ili eHealth je sve što koristimo danas ili ćemo koristiti u bliskoj budućnosti: od elektronskih kartona, primanja rezultata putem emaila, elektronskog slanja recepta, pa do telemedicinskih konsultacija i mobilnih aplikacija koje danas koristimo za praćenje zdravlja.

Tržište telemedicine raste

Vrednost tržišta telemedicine u 2019. godini bila je 27,8 milijardi dolara, na globalnom nivou. Osim toga, očekuje se da će do 2030. godine tržište telemedicinskih servisa rasti za 15, 8 odsto na godišnjem nivou. Telemedicina se može definisati kao upotreba tehnologije od strane medicinskih-zdravstvenih radnika u procesu prevencije, dijagnostike i lečenja pacijenata koji se nalaze na drugoj lokaciji. Primenom rešenja koja nudi telemedicina omogućeno je pružaocima zdravstvenih usluga da poboljšaju proces brige o pacijentima kroz praćenje i kontrole na daljinu, kao i osiguravanje kontinuirane svakodnevne nege i kreiranje baze podataka u cilju boljeg donošenja odluka.

Kako izgleda primena telemedicine u praksi?

Ukoliko imate člana porodice koji boluje od neke hronične bolesti, onda znate koliko vam je važno da je njegovo stanje redovno kontrolisano, i da su propisani lekovi efikasni i sigurni za njega. Odlazak kod lekara u ordinaciju, za starije pacijente može biti iscrpljujuć, a za osobe zaokupirane poslom može oduzimati mnogo vremena. Pored toga fiziološki parametri izmereni u ordinaciji, u stanju mirovanja često nisu realna slika onoga što se dešava u organizmu pri uobičajenim akativnostima kao što su odlazak na posao, trening, stres i spavanje.

Zbog toga, na primer, osobe sa dijabetesom mogu nositi senzor za kontinuirano praćenje glukoze (šećera), koji u konstantno meri trendove u vrednostima glukoze i beleži ih u aplikaciji na telefonu. Sa druge strane, izabrani lekar tog pacijenta ima pristup prikupljenim podacima sa senzora, i može pratiti koliko je efikasan lek koji propisao i da li je šećer regulisan u većini vremena ili ne. Posle izvesnog vremena nošenja senzora koje može biti mesec dana ili tri meseca, pacijent ne mora dolaziti u ordinaciju kod lekara već se komunikacija može obaviti preko telefonskog ili videopoziva. Razlog se krije u tome što lekar već ima detaljan uvid u zdravstveno stanje pacijenta na osnovu podataka prikupljenih u realnom vremenu sa senzora, i potrebno je da prenese zapažanja i po potrebi promeni terapiju ili samo da savet pacijentu.

Šta je potrebno da bi se omogućila primena telemedicine?

U toku pandemije mnoge zemlje koju su inicijativu pokretanja telemedicine započele pre toga imale su najviše benefita. Jedna od takvih zemalja je i Nemačka, u kojoj je pre covid 19, svega par stotina lekara bilo zainteresovano za ovakav način rada, dok je po izbijanju pandemije taj broj porastao na više hiljada lekara. Na taj način je bilo omogućeno svim hroničnim pacijentima da dobiju adekvatnu negu, a lekarima da prime više pacijenata od uobičajenog, smanje mogućnost transmisije infekcije i ne trpe finansijske gubitke.

Za uvođenje telemedicine potrebna je inicijativa nadležnih organizacija (Vlade i nadležnog Ministarstva) i promena zakona kojim se dozvoljava dijagnostika na daljinu, kao i propisivanje terapije elektronskim putem.

(Telegraf.rs/eKlinika.rs)